Goethe Zertifikat A1

---

Click here: Zvanično predstavljanje na nemačkom jeziku

---

Drapper postaje prvi phreaker, a samim tim izaziva stvaranje unosne profesije koja se bavi zaštitom elektronskih sistema. To je bio samo repromaterijal za političku propagandu.

Prema etničkim grupama, stanovnici Odžaka su se izjasnili kao Srbi 7487 , Jugosloveni 53 , Crnogorci 48 , Romi 96 , Hrvati 102 , Slovaci 125 i Mađari 229. Osim navedenih sakralnih objekata koji se nalaze pod zaštitom države Odžake krase i druge crkve koje takođe poseduju određen kulturnoumetnički i istorijski značaj. Naše prostorije su dostupne. Übungstest telc Deutsch B2-C1 Medizin Probni test telc Pismeni deo Slušanje 40 min.

Stros-Kan – šminka, alibi ili lobista? - Upravni odbor udruženja profesionalnih lađara Srbije 24. Železnički krak u pravcu Novog Sada ima prvorezredni supraregionalni značaj, jer se oslanja na glavnu železničku magistaralu i preko povezuje sa jugoistočnim delovima Balkanskog poluostrva, u pravcu i , i dalje sa i.

U selekciji predstava za ovogodišnji Festival poštovao sam taj princip. Na sreću mogao sam i da ga realizujem jer se u konkurenciji za selekciju pojavio značajan boroj predstava različitih žanrova, estetike i produkcije. Sa posebnom radošću naglašavam da se interesovanje za monodramsko izražavanje na domaćoj sceni izuzetno povećalo, tako da je ponuda bila vrlo bogata. Takođe, treba naglasiti da neke pozorišne Akademije na glumačkim katedrama kao obavezni ispit nalažu studentima obavezu monodramskog izražavanja. Tu posebno treba pohvaliti Akademiju Slobomir iz Bjeljine i profesorku Ljiljanu Blagojević, čiji studenti su iznedrili značajan broj monodramskih dela različitih žanrova. Ostaje obaveza menadžmenta Festival da u buduće iznađe načina kako bi se posebnom slekcijom pružila šansa studentima, budućim glumcima u posebnom programu - prva šansa. Svedoci smo činjenice da televizijski programi — pre svega komercijalnih televizija — barataju tzv. Od te nedelikatnosti stvorena je programska platforma koja često prekoračuje graničnu liniju dobrog ukusa i prelazi u patologiju. Deo rialiti programa zasniva se na ispovednom tonu učesnika, na saopštavanju intimnih podataka ili razmišljanja, čime se preuzima monološka forma primerena monodrami i stavlja u službu promocije opskurnih sadržaja. Mogućnosti ima više nego što nam se može učiniti u prvi mah. Na primer, može se osloniti na proverenu, dobru, klasičnu književnost, stranih ili naših pisaca, svejedno. Može tragati za podsticajima u istorijskoj, antropološkoj, etičkoj i filozofskoj ravni, koristeći građu, zapise, memoare, traktate i druge spise kao polazište. Može, zatim, posegnuti za dokumentima i biografijama, zvaničnim i apokrifnim izveštajima o ljudskim sudbinama u vremenu koje nije bilo naklonjeno lagodnom življenju, jer samo se u kriznim situacijama ispoljava prava čovekova priroda. Može, najzad, poći — kako predlaže Nikolaj Jevrejinov — u istraživanje projekcije različitih stanja duše glavnog junaka i u njima naći polazište ali i ishodište razrešenja statusa dramske ličnosti. Nije li Samjuel Beket svojim monodramama napisanim pre pola veka anticipirao problem samoće, odnosno čovekove usamljenosti, koji se danas - kako to učitavamo - predstavlja kao problem identiteta koji gubimo u susretu s televizijskim rialiti produkcijama i drugim pseudooblicima života. Beket, u vreme pisanja monodrama, nije mogao znati kojim će putevima poći televizija, nije mogao da zna da će televizijski sadržaji biti pod kontrolom vlasnika medija koji će televiziju pretvoriti u marketinško sredstvo konzumerizma u kome će ideološki obrasci biti samo povremeno korišćeni kao alibi za političke poteze lidera pojedinih država. Sve to Beket, razume se, nije mogao da zna, ali je kao genijalan pisac intuitivno naslutio kuda se uputio svet i blagovremeno je — preko monodrama — taj isti svet opomenuo. Ko čuo — ko ne čuo! Pisac je svoje rekao, dao je dijagnozu, ali čini se da ga nisu čuli oni koji odlučuju o subini sveta. Beket je mogao sve to da kaže koristeći neki drugi književni rod, drugačiji oblik saopštavanja i njemu primeren jezik, ali odabrao je monodrame. Verovatno zato što monodrama istinu saopštava gledaocu najkraćim putem, licem u lice, bez posredovanja stilskih i književnih ukrasa; monodrama kazuje najneposrednije, a dodatnu snagu joj donosi glumac koji rečenome daju snagu i ubedljivost vlastitog tela. Glumcu je telo glavno i osnovno oruđe. Zato glumac deluje sada i ovde, dok poseduje telo, stas i glas, pogled i maštu. Kada tela više ne bude, glumac odlazi u legendu. Dospeli smo, dakle, do definicije monodrame kao pozorišnog oblika koji uspeva da nadživi provokacije televizijskih rialiti programa. Ali, nismo pri tome uspeli da spomenemo da je jedan od odlučujućih kvaliteta istrajnosti monodrame — njena umetnička vrednost. Čovekova sudbina izložena u monodrami deluje potresnije i upečatljivije nego kada je neko izrekne u rialiti emisiji. Zbog toga što je oposredovana spisateljevim iskazom i lišena svega suvišnog, s jedne strane, dok joj, s druge strane, ubedljivost pruža glumčeva umetnost tumačenja. Otuda se monodrama, bez obzira na društvene, političke, materijalne i druge okolnosti u kojima deluje pozorište, uvek javlja kao otporna, čvrsta i dugovečna biljka koja ne traži mnogo nege i koja uspeva da se izbori za svoj prostor. Sećamo se neke davne rasprave na tu temu, kada je Ljuba Tadić čvrsto zastupao mišljenje da gluma nikako ne može biti efemerna, jer ako je reč o pravom umetniku, ono što on uradi na sceni, ostaje duboko urezano u pamćenje i svest onih koji su ga gledali i slušali! Nema ko ne pamti njegovog Benju Krika!!! Najzad, zar ne dolazi publika u pozorište baš zbog glumca? Sve se, dakle, vrti oko aktera. Otuda, bez pomoći dokumentacije, teško da bih sasvim tačno pogodila ko je režirao neku monodramu, ko je dramaturg, kostimograf, scenograf, kompozitor muzike. Postoje, dakle, glumci, po mom subjektivno—objektivnom mišljenju, koji su svevremeni i koji svetle jače od bilo koje nagrade, makar to bila i Zlatna kolajna. Njihove kreativne sfere, Englezi nagrađuju titulom ser poput ser Lorensa Olivijea. U tu grupu, po meni, spadaju Ljuba Tadić, Mira Stupica i Marija Crnobori! I dok se Ljuba ogledao i u monodrami, ali izvan konkurencije, dve prve dame našeg glumišta nisu nikad. Ipak, njihovi kreativni visovi ostaju nedostižni, nekakvi nedosegnuti Mont Everesti glumačke harizme i umetnosti. Potvrdile su to i decenije njihovog trajanja. I pisac, ponekad, ostaje u zapećku, kao recimo u onome što mi prvo pada na pamet kao najmarkantnije u svih ovih festivalskih godina: Ljuba Tadić i njegovo kazivanje O ratu, o miru, o smrti. Bilo je to daleke 1979. Predstava je bila festivalska produkcija a grupu autorskih tekstova, govore Martina Lutera Kinga, Nehrua, Kenedija, sabrao je tadašnji urednik Politike Dušan Simić. Nema više Ljube a nema ni Dušana Simića. Režirao je Dušan Jovanović. Te ogromne oči na velikoj, gotovo četvorougaonoj glavi, po kojoj je često voleo da mrsi kosu, nekako zavrnutim pokretom ruke, i neverovatno majušne —šake! I danas čini mi se, mogu da prizovem taj neverovatan, samo Ljubin glas! Na Festivalu ostaje kao jedna od najsvetlijih tačaka ta njegova monodrama, kazivanje govora, izvan konkurencije. Odmah posle Ljube, ne zaboravlja se ni jedini, jedinstveni Rade Šerbedžija i njegovo tada, kao i danas, zauvek aktuelno kazivanje Krležin obračun sa nama! FMP- a igrao je u konkurenciji i ubedljivo osvojio Zlatnu kolajnu, a igrao je i posle petnaest godina, 1991. Istim posvećenjem jednog od najboljih glumaca ovih prostora koji je napravio i najveću filmsku, holivudsku karijeru. Ipak, kako ne staviti bar uz rame jednog kralja glume, Peru Kralja, bez koga smo nedavno ostali!? I on, kao i Danilo Bata Stojković na prvom Festivalu ostali su bez kolajne! Osvojio ju je Slavko Simić sa Znakovima Ive Andrića. Pera je igrao svoju životnu monodramu Živeo život Tola Manojlović Mome Dimića u adaptaciji i režiji Petra Teslića, a Bata, Putnika njegovog omiljenog pisca i prijatelja Dragoslava Mihajlovića, u režiji Aleksandra Mandića. A šta tek reći o majstoru na osoben, njegov način, profesoru, doktoru glumačkog zanata, majstoru gesta, mimike, glasovnih modulacija, svevremenog glumačkog umeća —Zijahu Sokoloviću?! Osvojio je dva puta zlatnu kolajnu. Prvi put 1978 za Glumac je... Glumačka tajna ovog umetnika je enigma i za iskusne kritičare. Dobri, i u privatnom životu duhovit Ziki, neverovano pozitivne energije i veličanstvenog duha, predstavio se široj publici te 1978. Još odzvanjaju ovacije koje su se dugo razlegale u tadašnjem festivalskom Panteonu, scene Zemun-Narodnog pozorišta! Kasnije smo išli zajedno i na prvi Jugoslovenski festival monodrame u Gagenau, blizu Štutgarta, u Nemačkoj. Ljudi su putovali i po hiljadu kilometara iz cele Nemačke, samo da vide naše glumačke zvezde. Bilo je suza i među glumcima i među publikom, često sa malom decom u naručju. Ljudi su došli da vide, da dodirnu žive veličine, Peru Božovića, Zijaha, Šovagovića, Ružicu Sokić, Dragicu Tomas. Putovali smo zajedno, i Ružica Sokić i Dragica Tomas i Petar Božović i Zijah Sokolović i Fabijan Šovagović. Šova, sa njegovim čuvenim bičem kojim vitla po sceni dok moćnim glasom, gotovo urla tekst Ivana Kozarca Đuka Begović kojim je osvojio Zlatnu kolajnu 1976, i maestralni, mršavi i lepi Petar Božović koji je godinu dana posle Šovagovića ovenčao svog Čegovića pisca Dragana Uskokovića, Zlatnom kolajnom. Vraćali smo se nas nekoliko kombijem, sve te grandiozne Zlatne kolajne, i ja kao izveštač Politike uz silne viceve i štosove do suza, nadahnutog Zijaha ali i Pere. Sram te bilo, bio si među prvima koji je stavio potpis na progon Srba! Fabijan je samo spustio pogled. I više, tokom celog puta nije progovorio! Videla sam da mu je bilo neprijatno, ali, to je bila istina. Posle se nikada više nismo videli niti gledali, na sceni a ni van nje. Naše ljubavi bratstva-jedinstva, počele su uveliko da se rastaču. Uzbudljiva je bila i Đurđija Cvetić sa 1997. Prva dama koreodrame Sonja Vukićević nezaboravno je igrala Pomračenje i odnela kući Zlatnu kolajnu 1984. Iskrenu saradnicu imala je u iskusnoj Veri Kostić, pa su i dve godine kasnije nastupile opet tandemski u Q uo vadis , ovog puta bez kolajne. Šta tek reći za kraljicu scene Jelisavetu Seku Sablić!? Ko nije video njenu kreaciju Marije Kalas u predstavi Master klas kao da nije gledao na primer Prohujalo sa vihorom! Remek delo, glumice raskošnog dijapazona scenskog izraza, baš kao primadona sa pet oktava! Pamtim i Milku Podrug Kokotović, pa Veroniku Durbešić, vulkan-glumicu crne duge kose iz Prištine, Melihat Ajeti, pa senzualnu performerku pesnikinju, multimedijalnu umetnicu Katalin Ladik i njen Bajer aspirin, pa Vilija Matulu, Mladena Vasarija, Oj životeeeee Josipa Pejakovića... A tek prvu Zazu Gabor i njen tekst Kako uhvatiti, zadržati i otarasiti se muškarca senzualne i putene, jedinstvene dramske umetnice — Olge Spiridonović! Harala je ta njena Zaza godinama, nastavila je Zlata Numanagić. Milena Dravić je bila najveća senzacija festivala 1991 i osvojila Zlatnu kolajnu publike kazujući tekst Dušana Radovića Milena u svetu muškaraca. Rada Đuričin je višestruka dobitnica i neprevaziđeni tumač tekstova Mome Kapora. Novinarka Mirjana Bobić Mojsilović je ušla na velika festivalska vrata zahvaljujući Svetlani Ceci Bojković i njenom tumačenju Mirjaninog teksta Verica među šljivama, baš kao što je i Suzana Petričević, posle osvojene Zlatne kolajne, 2010 na 35. Njena frizerka Gocili, otvorila joj je i vrata Teatra na Taganke gde je osvojila Zlatnog viteza pa nagradu u Sarajevu... Gledalo ju je na sceni više od 40. I novopromovisana članica Srpskog parlamenta, Vesna Stanković sa kolajnom osvojenom za monodramu Lina od kamena tvrđa 2006. Dve vrhunske glumice scene ali i filma i televizije, Mira Banjac i Ljiljana Blagojević pokupile su obe kolajne na festivalu 1989. Mira je igrala tekst Jelice Zupanc Isidora i osvojila Zlatnu kolajnu stručnog žirija, dok je Ljiljana Blagojević dobila Zlatnu kolajnu publike za potresno tumačenje teksta Ive Andrića Zlostavljanje. A od prvog pantomimičara ovenčanog Zlatnom kolajnom već 1974, Ladislava Fijalke i tri godine kasnije Samija Molhoa, meni je, bar, najnezaboravniji, ako je književno dopustivo ovako napraviti stepenovanje, ostao čudak iz Amsterdama — Džango Edvards! Njegov, više, one - man sho w nego pantomima ili monodrama, nabijen neverovatnom energijom, furioznim smenama prizora, umetnik neverovatnog šarma iako razrok i ružan poput čuvenog Martina Feldmana, doveo je direkciju Festivala u neverovatnu nepriliku kada je u foajeu Zemunske scene Narodnog pozorišta, ispraćao publiku rukujući se s njom, odeven samo u — kaput, koji bi povremeno sasvim raskrlio, poput kakvog perverznog egzibicioniste, prikazujući svu svoju golotinju! Festival monodrame i pantomime tako se, malkice, u svom konzervativizmu približio Bitefu. I svakako, da nikako ne mogu da zaboravim otvaranje petnaestog Festivala, 1987. Imao je 102 godine i kazao pred prepunom salom deo monologa iz Šekspirovog Ričarda III. Neku godinu ranije, pravila sam intervju sa njim u njegovom zagrebačkom stanu, na četvrtom spratu bez lifta! I dok sam ja još duvala zadihana od penjanja strmim stepeništem, Rogoz se odjedanput bacio na pod, i uradio predamnom nekoliko — sklekova! Bila sam zapanjena, a ko ne bi?! To se ne zaboravlja. Ovaj pregled i zavirivanje u moje sive komore sećanja, ne bi imao kraja koliko je velikana scene nekad nam velike zemlje, ali i ove sada Srbije, koliko stranih glumaca i pantomimičara, prešlo pozornicama Zemuna, u sadašnjem Madlenijanumu, pa u Pozorištu lutaka Pinokio. Svakako da je tu mnogo velikih imena od Ksenije Jovanović, Ejdusa, Dragana Nikolića, Irfana Mensura, Bekjareva, da Zablaćanskog, Pavlova, kao i novih imena koja će tek zasvetleti. Ako se samo pozovem na brojke da je od obnove Festivala 1996. Moja su sećanja, u nastojanju da se ne ogrešim, prošla kroz nekakav filter Hronosa, jer ipak, vreme i jeste najpouzdaniji presuditelj ko će ući u Panteon umetnosti glume! Podsetićemo se večeras na dvestogodišnjicu održavanja pozorišne predstave u čast Srpske revolucije - Prvog srpskog ustanka i njenog Vožda Karađorđa Petrovića, koja je održana 12. Ova predstava je prikazana na mađarskom jeziku, ali sa divnim srpskim pesmama koje je komponovao tada četrnaestogodišnji kompozitor Gabor Rotkref Rothkreph, kasnije čuveni kompozitor scenske muzike u Mađara , a pevala ih je najbolja glumica Balogovog ansambla Rozalija Sepataki Rosa Schönbach, kasnije primadona Peštanske opere. Ona je svaku strofu otpevala prvo na mađarskom, a zatim i na srpskom jeziku. Tada se po prvi put čula srpska reč i srpska pesma sa velike Mađarske nacionalne scene. Ovo dramsko delo je napisao Ištvan Balog, upravnik Mađarske nacionalne pozorišne družine, reditelj predstave i glumac u ovoj predstavi, a ideju o pisanju dela, prema nekim mađarskim izvorima, dao je poznati mađarski pesnik Jožef Katona. Delo pod naslovom Crni Đuro ili Osvajanje Beograda od Turaka, igrokaz u 4 čina Cerny Gyuro vagy Belgradnak, megvetele a Torokoktol. Nezo Jatek 4 Felvonas ima 61 stranicu formata 20,5-26 cm. Reč je o rukopisu koji nije nikada štampan odnosno objavljen, niti zvanično preveden na srpski jezik. Postoje tri verzije dela i sve se čuvaju u poznatoj Sečenjijevoj biblioteci u Budimu. Samo je Imre Dević, nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Subotici, preveo delove ovoga komada specijalno za moju studiju Karađorđe u drami i pozorištu. Ovu studiju je objavila Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu daleke 1970. U Balogovom delu pominju se mnoge istorijske činjenice o ustanku, Voždu Karađorđu i borbama, pre nego što ih je objavio Vuk Karadžić, odnosno Leopold Ranke u svojoj čuvenoj knjizi Srpska revolucija Hamburg, 1829. Balog je podatke i verodostojne vesti dobijao direktno od Srba koji su pomagali ustanak i radili na njegovom širenju, a podstaknut je i Katoninom idejom da će mnogi Srbi doći na predstavu, jer ih je tada bilo mnogo na padinama Budima, ispred zidina, gde su čuvali Budim od Turaka Ratzenstadt-Srpski deo grada. Sama ideja o prikazivanju Srpske revolucije bila je u duhu Balogovog koncepta savremenog mađarskog pozorišta, jer je on na svojoj sceni prikazivao dela Molijera, Šekspira, Šilera, Lesinga, herojske tragedije iz mađarske istorije i savremena dela evropske dramaturgije. Policija je predložila caru da zabrani predstavu i da naloži pronalaženje onih koji su dozvolili da do predstave dođe, jer je car već ranije 1808 zabranio štampanje i širenje bilo kakvih vesti o Srpskoj revoluciji i sličnim aktivnostima uperenim protiv Turaka, odnosno Turske carevine sa kojom je bio u dobrim susedskim odnosima. Predstava o Crnom Đorđu i Srpskoj revoluciji bila je pod prismotrom jer je prikazivala veliki narodni ustanak čiji je osnovni cilj oslobađanje od turske vlasti i obnavljanje srpske države na starim nemanjićkim temeljima, na pravoslavnoj veri, na srpskom jeziku i ćirili čkom pismu, na Kosovskoj mitologiji, na narodnim pesmama i na srpskoj gradskoj kulturi. Strah od eventualne nove, odnosno Obnovljene Srbije, kao nove države ali u starim duhovnim i nacionalno-kulturnim okvirima, sa tendencijom trajnijeg i dubljeg povezivanja sa pravoslavnom Rusijom koja nije bila dobrodošla u postojećoj geopolitičkoj podeli između Austrijskog i Turskog carstva i u vreme Napoleonovih ratova. Ne treba da zaboravimo da je Napoleon nekoliko puta sugerisao Turcima da spreče Srpsku revoluciju odnosno Ustanak, a njegovi oficiri su podučavali turske artiljerce na novim topovima na položajima protiv Srba. Balogovo dramsko delo Crni Đorđe kako se najčešće nazivalo, nije neka visoka dramaturgija, međutim, njegov značaj je u aktuelnosti samog dela koje se prikazuje u vreme dok još traje Obnovljena Srbija i dok joj je još Vožd Karađorđe na čelu. Želim da vas podsetim da je delo dobilo dozvolu za izvođenje od visoke Ugarske Kraljevske cenzure i da je tu dozvolu potpisao cenzor koji se čudnom igrom slučaja zvao Đorđe Petrović. Predstava je doživela nezapamćen uspeh i prikazivana je nekoliko puta pre zabrane igranja. Bio je to pravi savremeni politički teatar koji je otkrivao istine koje se nisu smele saznati iz drugih javnih izvora. U stvari bio je to dah Francuske revolucije, one prave sa Dantonom i Robespjerom. Zna se da su svi umoreni. Crni Đorđe je delo neodređenog žanra. Radnja se događa u Smederevu i Beogradu od 1804. Prikazan je izbor Karađorđa za Vožda. Posle jedne pobede nad Turcima on zabrani pljačku i razvlačenje plena, što kod nekih ustanika izaziva revolt. Nezadovoljni njegovom odlukom oni ga napadnu, ali on ih sve savlada. Kada on nešto odluči više ne prima tuđe savete, niti primedbe. Po odelu se ne razlikuje od običnih boraca, a jedan deo tajne njegovog uspeha leži i u velikoj privrženosti svojim saborcima. Govoriću samo onima u čijim grudima junačko srce kuca. Samo onima koji borbu i sve njene nedaće smatraju svojim životnim smislom. Sada, kada nam se sreća nasmešila, kada nas u svoj zagrljaj prihvataju sva hrišćanska naselja, kada smo turske čete doveli do sloma i kada ih posmatramo kako beže pred nama - ko bi mogao da bude taj koji bi skreštenih ruku pošao u svoju kolibu? Sada je prilika da dokažemo koliko volimo našu otadžbinu. Na život ili smrt! Život ili smrt za otadžbinu.. Mi ćemo tamo sigurno doći, ali tada ćemo tamo i ostati!... Već je prošlo 400 godina kako nas ugnjetavaju, kako nam crkvu i veru našu ismejavaju. Evo, ovde stojimo pod okovima ropstva i ne možemo da uživamo blagodeti života koje imaju drugi narodi, Englezi, Francuzi, Nemci. Mene je sudbina predodredila da budem na čelu jednoga naroda, iako ne znam pošteno ni svoje ime da napiše m. Ali se zato zaklinjem da ću ga sabljom urezati na čelo našim neprijateljima, bezbožnicima. Delo se završava prikazom VELIKE BITKE ZA BEOGRAD. BEOGRAD JE U PLAMENU, USTANICI SA KARAĐORĐEM SLAVE POBEDU. O tome govori i činjenica da su četiri agenta pratila prikazivanje Srpske revolucije na sceni Nacionalne pozorišne družine Mađarske. Pratili su i odraz predstave na stanovnike Pešte i pokušavali su da dobiju rukopis teksta. Mi još nismo stigli da izučimo gde je sve Balog prikazivao svog Crnog Đorđa, ali ni Mađari čiji je to mogao da bude naučno-istraživački projekat, jer oni su poodavno osnovali Institut za izučavanje pozorišta Magyar Szinhaz Intezet, Budapest. On je preveo Balogovo delo, verovatno odmah posle prvih predstava, ali ga je podneo onom istom cenzoru knjiga Đorđu Petroviću, koji je dozvolio Balogu da igra Crnog Đorđa. Verujem da je J. Vujić osetio taj veliki istorijski trenutak kada je mislio da treba da srpsko građansko, svetovno pozorište započne na srpskom jeziku sa Balogovim, odnosno njegovim delom Crni Đorđe ili Zauzimanje Beograda ot Turaka. Jakobović, član tehničkog sektora u Rondeli i Milovan Vidaković 1780-1841 , poznati srpski pisac, biti potpisnici i garanti na Molbi za prikazivanje Kocebuove Kreštalice, koju je J. Vujić podneo visokim vlastima u Pešti 22. Novije srpsko građansko pozorište nastalo je u Pešti velikim trudom Joakima Vujića i svestranom pomoći Ištvana Baloga autora dela Crni Đorđe. To iskreno zajedništvo srpskih i mađarskih intelektualaca i pozorišnih stvaralaca rezultovalo je i prapremijerom Kocebuove Kreštalice, dakle prve predstave na srpskom jeziku na sceni Rondele A. Pozorišno stvaralaštvo Joakima Vujića. Povodom 175-godišnjice prve pozorišne predstave u Srba 24. U ovoj prvoj srpskoj predstavi igrali su i članovi Balogove družine. I to sam Balog, ulogu Petra služitelja, njegova sestra Juliana Balog i T. Balog je omogućio da predstava bude izvedena u Rondeli Mađarskom pozorištu, dao je i pozorišni orkestar za muzičku pratnju, a sasvim sigurno je opremio Vujićevu predstavu adekvatnim dekorom. Tako je mađarski pozorišni sistem omogućio pojavu srpskog pozorišta na evropskoj sceni još za vreme postojanja Karađorđeve Obnovljene Srbije. Vujić nije odustao od stvaranja srpskog pozorišta, on svoj prevod i posrbu Balogovog Crnog Đorđa već 17. Iznenađuje i vest Ujedinjenih budimsko-peštanskih novina Vereinigte Ofner-Pester Zeitung. Iako je predstava data uz odobrenje vlasti, bila je to vešta prevara, jer je Vujić sa segedinskim srpskim sveštenstvom uspeo da ubedi vlasti da se delo igra i da je dozvoljeno. On je već 4. Tako je ostvario svoj san, da srpskoj publici na srpskom jeziku prikaže Osvajanje Beograda od Turaka u trenutku kada su srpske vojvode sa porodicama još bile u Novom Sadu, koji je bio pun izbeglica. Austrijske vojne vlasti su bile zatečene i uznemirene, jer su na granicama već pristigle turske trupe koje su mogle svakoga trenutka da krenu u akciju. Pokrenuta je velika vojna i policijska mašinerija i nakon češćeg prikazivanja predstave, tek 5. Vujić je stražarski sproveden u svoju Baju. Izvela ga je nemačka profesionalna pozorišna trupa J. Bubenhofena koja je boravila u Zagrebu 1803-1817. Delo nisam uspeo da pronađem, a pri svom istraživanju u Institutu za teatrologiju JAZU u Zagrebu 1969. Najznačajnija predstava o Voždu i Srpskoj revoluciji prikazana je u Beču, u čuvenom Carsko kraljevskom i Dvorskom Burgteatru 1849. Naslov drame je Crni Đorđe Czerny Georg , a pisac je bio Anton Panaš A. Bila je to veličanstvena pozorišna predstava, ali bez cara i njegove porodice u svečanoj loži, jer to je bilo vreme kada su revolucionari u Beču već počeli da razvaljuju kapije carskog dvora a carska porodica je izbegla. Tada je na scenu ovog carskog teatra uskočio Karađorđe sa svojim ustanicima. Međutim, u živom životu su Kozaci iz carske Rusije, čete Bana Jelačića i vojska Knićaninova, uspeli da oslobode Beč od revolucionara i pomognu restauraciju Austrijske carevine. Spektakl o Srpskoj revoluciji su pripremili najbolji glumci Burgteatra. Karađorđa je igrao L. Leve Ludwig Lö we veliki prvak Burgteatra, a neki kritičari su ocenili da mu je to najbolja uloga u karijeri. Prikupljajući podatke i dokumentaciju i dramska dela o Srpskoj Revoluciji uspeo sam da do sada 2012. Skoro ni jedan vojskovođa u istoriji nije dobio tako značajno mesto u pozorišnoj umetnosti kao Karađorđe. Nadam se da će mlađi istraživači uspeti da sa više interesa i znanja prouče i objasne taj fenomen.

Posao u Njemačkoj #7 - Kako se prodati firmi na intervju razgovoru!
Hinsichtlich der Anerkennung der serbischen Schiffsführerpatente auf den übrigen deutschen Bundeswasserstraßen empfehle ich, dass Serbien mit Deutschland und gegebenenfalls mit der Zentralkommission für die Rheinschifffahrt, Straßburg ein entsprechendes Verwaltungsabkommen vereinbart. Trudim se da ih dobro upoznam kao ličnosti i da ih poštujem. Osnovne studije Medicine na univerzitetu u Beogradu, završio je pre roka, nakon 5 godina i 9 meseci studiranja studije u trajanju od 6 godina , sa prosečnom ocenom 9,69 i nagradama za uspeh u 3. Upravni odbor Udruženja profesionalnih lađara Srbije Povodom problema sa kojima su suočeni naši navigatori koji plove po plovnim putevima Nemačke a vezano za ovlaštenja u unutrašnjoj plovidbi R. Pismeni deo traje 4 sata i 10 minuta. U tom periodu je fond Biblioteke uvećan za sto hiljada knjiga. Vreme je da opet napravimo jedan kratki intermeco i da se pozabavimo malo vašim učenjem nemačkog jezika. Ti uljezi su crackeri. Preziru bavljenje računarima iz materijalnih razloga, kao i industriju koja zarađuje novac na poboljšanju bezbednosti računara. Bili smo veoma napeti, ali ubrzo smo se svi upoznali i opustili.

[Jelena veljača i|Online vezetői képesség teszt|Plavi oglasnik slavonski brod masaze]

Oznake: četvrti, dan, naš, Sajmu, knjiga, Gostuju, jonas, Lišer, Tereza, Preauer, Dejvid, Homel, Kovačević, veličković, Kusturica