Cherenkov radiation

30.12.2009.

Najgore je onda kad shvatiš da si na nekom pustom trajektu. Plutaš uokolo po mrtvom moru, a uokolo magla. Ribe se kreću brzinom svjetlosti a ti toneš sve dublje u bijedu. Kao da te prate trajne posljedice čerenkovljevog zračenja. I oči se zasuze jer više ne mogu podnijeti taj silni teret.
Tako se ja osjećam kad me razočaraš. Pouzdam se u tebe. Napokon si zamislim da ćemo negdje uspjeti. Da će nam se putevi presjeći kao dva pravca. Ali onda kad mi je najteže. I kad sam mislila da se mogu barem malo pouzdati u tebe. Lagano ispružim svoju tanku izgrebanu ruku do tebe.
I što onda učiniš? Ništa. Ama baš ništa. Kao da sam Sretni Kraljević, i da se moji srce pretvori u olovo.
Ništa ne ostaje osim tišine. Samo moja ruka kako se povlači od tebe. I zatim se stisne uz mene. Moje oči su uprete u tvoje. I baš u tom trenutku ti skreneš pogled i okreneš mi leđa. Kao da ti nitšta ne značim.
Sve što sam ikad htjela je prijateljstvo. Samo sam htjela da me pozdraviš na cesti. Ali si usvojem tamnom kaputu i prolaziš pokraj mene kao da sam stranac.
I sad mi je već dosta.
Dosta mi je ljudi poput tebe.
Neću da mi više okrećeš leđa.
Neću da me ignoriraš.
Neću da me razočaraš još jednom.
Dosta mi je svega.
Više ti neću pokušavat udovoljiti. Više se neću boriti ni za jedan tračak tvoje pozornosti. Neću ti dat da me ponižavaš.
Sad je moj red da ti pokažem da nisam očajna. I jedna jedin želja koju imam je ta da te udarim u to lijepo lice da malo dođeš sebi i makneš glavu iz oblaka.