Champs-Elysees

Najjbolji lijek za tmuran kišni dan je sjetiti se jednog predivnog, sunčanog, ljetnog dana.
Lastovo .
Spremamo se na to Lastovo svake godine al nikako da odemo, no ove godine jesmo. Šteta je ne otići kad postoji redovna trajektna linija iz Vela Luke. I tako smo se u 9,30 ukrcali na brod, bilo je nekih 30-tak ljudi i ravno pa 4 automobila. Većina ih je kao i mi išla ne jednodnevni izlet.





Stigli smo oko 11,00 u Ubli, tamo se ukrcali umini-bus koji vozi do Lastova. Najprije je vozač rekao da ćemo čekati da stigne i katamaran iz Dubrovnika al' kad je vidio da smo skoro popunili bus ipak smo odmah krenuli. Kakava je to vožnaj bila, fijuuuu . Držali smo se čvrsto za sjedla jer je vozio jaaako brzo, a cesta strma i vijugava. Mislili smo da je to zbog toga što se želi na vrijeme vratiti natrag u Ubli (preje katamarana) al na povratku smo shvatili da mu je to jednsotavno stil vožnje . A nije neki balavac, iskusan gospodin, oko 60 godina.
I iskrca on nas u Lastovu, kaže nam termine povratka i odjuri natrag. A mi stojimo u čudu na vrhu brda , jer Lastovo je na vrh brda ,, gledamo okolo – a gdje je moreeeee. A more dobrih 1,5 km nizbrdo i što ćemo nego krenuli pješke, po opet strmoj i zavojittoj cesti. Sunce pići al išlo je to bez problema. Kad odjednom iskoče iz šumarka dva mladca , pita mužić jel to prećac, kažu da je, pogledamo kak to zgleda, kozja staziaa, kamenita, e nemrem se po tome spuštati, tak da smo ipak išli po glavnoj cesti. I dođemo do mora, vidimo nekakvu plažu al nigdje ničega, ni trafike, ni dućana, ni restorana ni kafića. Pitam jednu ženu dal' ima ičega (mjesto Lućica, kućice i vikendice, vjerojatno se svi penju u Lastovo po namirnice). Ničega, na drugoj strani preko drugog brdašca ima još jedna plaža, tamo ima kafić. I ajde, odemo na tu plažu. Baš da smo se oduševilii nismo, meni to ružno , plaža zmazana al more divno, kristalno čisto i toploooo.



Okupali se u nekoliko navrata, Vito se napokon opustio i počeo sam plivati (sa šlaufom doduše al nije se grčevito držao za nas). Bio je 5.8. pa su iz kafića treštale same domoljubne … al ajde, bilo je i sladoleda za pojesti.
U neko doba kaže mužić da hajmo se mi popeti gore na Lastovo, sigurno će nam trebati jedno sat vremena, pa bolje da krenemo na vrijeme, jer moramo još i naći neki restoran, ručati i tako to.
I krenemo po toj strmoj, vijugavoj cesti gore, uf, uf, mrzim se penjati uzbrdo, nikad ne bih mogla biti planinar. Po ravnom mogu hodati cijeli dan al uz brdo teško, teško. Morala sam jednom zastati da se mrvicu otpušem, a onda je mužić rekao da hajmo probat prečicom. Hajde . Eto, uz brdo po kozjim stazicama mogu, niz brdo ne mogu. Pičila sam prilično brzo, ni jednom se nisam ni spotakla al iza mene je Vito urlao da neće on tu hodati, hoće na glavnu cestu, hoće na asfalt , pa sam hodala još brže samo da što prije dođemo do asfalta. A kad tamo, popeli smo se skroz do Lastova. Samo nam je 20 minuta trebalo Ooo, naravno da sam morala sjesti na prvi kamen uz cestu , a mužić me zabrinuto pitao „Jel tebi dobro ? Sva si plava, moraš na fitnes, nemaš kondicije.“
Kad sam se otpuhala, išli smo u potragu za restoranom. Našli jedan jedini koji radi, jer nije to Korčula gdje ljeti sve radi non-stop, bez obzira na radni ili neradni dan. E na Lastovu nije tako, nismo ni razglednice mogli poslati jer nismo imali gdje kupiti markice.
U restoranu pravac na terasu, a pogleeeeeed



Nema veze što je hrana bila čisti prosjek iako crni-rižot nije bio loš, no salata od hobotnice nedorečena i nedovoljno začinjena. Kraj takvog pogleda bilo mi je čak i svejedno. Vito se razveselio vrućim fritulama koje su bile poklon restorana.




Poslije ručka smo malo prošetali ali je bilo jako vruće,a hlada nigdje, pa smo ga potražili u kafiću i tamo proveli vrijeme do busa. Bili smo zapravo očarani Lastovom iako je potpuno drugačije od onog što smo zamišljali. Nekako je divlje i vrlo slikovito. Idealno za one koji vole odmak od civilizacije i puno sportskih aktivnosti na godišnjem odmoru. Zaključili smo da mi tu ipak ne bi mogli ljetovati.
U Ubli smo se vratili više od sat vremena prije polaska broda ali taman kad smo htjeli izaći iz mini-busa (nas troje smo bili zadnji) vozač nam je rekao neka ostanemo, da će nas odvesti u Pasadur da ga vidimo kad smo već tu. Kakvo krasno mjesto ! Jahtice, lijepa plaža , puno cvijeća, sve uredno, skladno, čisto, ko' sa razglednice.

Bila sam uvjerena da će Vito zaspati čim brod krene prema Korčuli jer je cijeli dan bio u pognu ali ništa od toga, uredno je šetao sa tatom po palubi i zapričavao ljude kad mu je bilo dosadno.

Zaključili smo da nam je to bio najbolji dan ovogodišnjeg ljetovanja