Champs-Elysees

Nazove me muž prijepodne da kaže što je kupio na placu, između ostalog kajzerice. Računam da smo dakle s kruhom zbrinuti pa smo u dućan Vito i ja išli samo po sladoled , ritual na povratku iz vrtića. Sad su aktualni Avio i Apolo, jer naravno lijepimo sličice u album.
Do navečer nisam ni otvarala pretinac sa kruhom , a onda se oko 8 spremam napraviti engleski puding i krenem na policu gdje sam dan prije stavila stari kruh, nema ga tamo. Pogledam u košaricu, tamo je u vrećici, otvorim drugu vrećicu i vidim da je jedna kajzerica . Pa si mislim kako mi je muž mogao javiti da kupim još kruha, jer on jede oko 10 kada dođe doma. Pretpostavila sam da je mislio kako ću vidjeti da ga nema dovoljno i kupiti.
Kad je došao doma ja mu kažem da ima samo jednu kajzericu jer nisam znala da ih je pojeo.
„Ja ? Nisam ja ništa jeo prije nego sam išao na posao, samo pola kajzerice „
„Nisam ni ja, nisam uopće otvarala pretinac sa kruhom do navečer“
Obama nad glavom upitnici.
Pa kontamo da je možda bila svekrva, jer ona ima ključ . Nije nikad bila da se ne bi javila, a kamo li da bi došla i otišla bez da nas vidi. Kao ni moji. A to su jedine osobe koje imaju ključ od stana.
Uz to je teško bilo za povjerovati da bi bio bilo tko od njih jeo i ostavio sve uredno i čisto, neeeema šanse.
Pregledala sam špajzu i frižider da ih mužić nije slučajno stavio tamo ali ne.
Kajzerice netragom nestale a tko ih je pojeo – ne zna se.

Možda je koji kućni duhić ogladnio