Radovana nisu videli 16 godina

---

Click here: EKSKLUZIVNO: Ovako danas izgleda Zana Nimani

---

Ne dozvolite da vas ponesu emocije i da kupujete samo zato što svi ostali kupuju - to je ubjedljivo najnaivniji razlog za kupovinu. Plemenita ambicija i svakako ne nešto što bi izlazilo izvan domena akcijaša osamdesetih godina sa kojima Gamer deli očigledne krvne veze, mnogo više nego Crankovi koji su znatno bliži prvoj polovini devedesetih i tarantinovskorodrigezovskim formama. Na kraju krajeva, za film koji na početku ženu za koju znamo da je superheroina prikazuje kao blentavu devojčicu, a zatim je transformiše u izvrsnog borca koji pritom gaji najnevinija devojačka osećanja, za takav dakle film, Raging Phoenix se još dobro drži. Dok sam ja pekao jagnje mene je čuvao Dragović Ignjatije iz Vogošće.

Nemam uzor od domaćih. I danas bi priredio žurku u svom vinskom podrumu kad bi čuo da je izrešetan neki od retkih njegovih aktuelnih kritičara, jedini mu je problem što krvavi trag iza Ćuruvije još nije izbledeo. Priznajem da sam se na početku ponadao da će ovo biti film koji će u nekoj meri uhvatiti zeitgeist, ako ne godina u kojima živimo, a ono bar poslednje decenije prošlog veka u kome je socijalno igranje, zahvaljujući razvoju Interneta dobilo potpuno novu dimenziju. U novom sistemu, svaki pojedinac će sve više morati sam stvarati svoju penziju.

Bila je muzička zvezda 60-tih, a danas Radmila Karaklajić izgleda ovako! - I samo izvođenje bilo je na granici revije lakih nota, sa nepogrešivim klizanjima u terasa-core između uzleta u nebesa.

Dosta sam dugo vremena proveo razmišljajući o tome da li Pero Defformero zapravo mogu da napune veliku salu SKC-a. Naravno, s obzirom na to ko im je menadžer, to je za njih takoreći domaći teren, ili barem najprijateljskiji teren u Beogradu, ali opet… Novi Sad i Beograd ma koliko geografski bili blizu, po duhu se, za moj groš, primetno razlikuju i samo najveća imena poput Obojenog Programa, Ateista, Darkwooda, Brejkersa itd. Razlike u smislu za humor, stavovima prema kulturi, pop-muzici, jeziku i svemu drugom takođe ne mogu da se prenebregnu, mada je ovde uputno i primetiti da bend koji spaja hardcore duh ibarske magistrale sa tvrdim savremenim metalom dolazi iz srpske Atine i da to nije baš najočekivanija kombinacija na svetu. Možda ja malo previše ovo analiziram i odlazim predaleko u pretpostavkama i hipotetisanju, ali to je, na kraju krajeva usud ljudi sa previše vremena da misle i premalo vremena da rade u životu. Elem, koncert je otvoren nastupom benda čije ime ne bih ni znao da DušMan nije odradio potreban research za svoj. Zapravo, ni sad nisam siguran da li je puno ime benda The Burning Circle of Life ili samo Burning Circle, kako je on napisao, ali sam suviše lenj da bih kliktao na i razrešio dilemu posetom njihovoj MySpace stranici. Što verovatno dovoljno rečito govori o tome kakav su neizbrisiv utisak na mene ostavili simpatični momci iz Rume ako su uopšte iz Rume, kako je DušMan napisao. Ja sam sve vreme svirke mislio da su iz Novog Sada, ali verovatno samo po inerciji…. Burning Circle, kako ćemo ih na dalje zvati zbog udobnosti koju želim da priuštim svojim prstima, nisu rđav bend u smislu da čovek posle pet minuta njihove svirke želi da polije stejdž benzinom i zapali ih, ali upravo odsustvo izazivanja bilo kakve jače emocije ili duhovnog titraja kao posledice njihovog nastupa je možda najveća prepreka koju će daljim radom morati da savladaju. To i ono što je i DušMan pomenuo u svom prikazu: ima li smisla da nastupate ispred benda koji agresivno parodira muziku kojom se bavite i da pružite jedan ozbiljan, entuzijazmom nadeven nastup? Ne ispadate li time samo veći papci nego što se metalcima i inače pripisuje? Zapravo, možda i ne. Slutim da je ovde problem ipak pre svega u nedovoljnoj ubedljivosti Burning Spear Circle eeeh, Burning Spear, kakva je TO bendčina , a ne u tenziji između parodije i pravoverne interpretacije žanrovskih uzusa. Burning Witch Circle sviraju knjiški heroj-metal, muzički se oslanjajući na prog formule kakve su proslavili recimo Dream Theater beše tu i najmanje jedna njihova majica , sa sve apsurdno elaboriranim instrumentalnim deonicama i pevanjem koje je epsko na onaj način kako zamišljaju da epsko pevanje zvuči samo najdosledniji tolkinovi sikofanti. Greše, ali kako ih ubediti? Njih je mnogo, a ja sam jedan. Da se razumemo, sve to zvuči više nego korektno a to što bubnjar istovremeno i peva i obe stvari radi dobro je stvar za aplauz, ali problem Burning Hot Chilli Peppers Circle je u tome što tehnička korektnost treba da bude samo osnov za građenje muzičkog identiteta i prenošenje nekakvog duhovnog sadržaja, a ne svrha svirke. Da sam mlađi dvadeset i kusur godina, verovatno bih imao znatno povoljniji utisak o njihovom nastupu, ali da sam mlađi dvadeset godina možda bih mislio i da su Pero Defformero nekakav ideološki zločin… Sa svoje strane, bend je pružio apsolutni maksimum u tehničko-izvođačkom smislu i, voleli ih ili ne, smatrali da su smešni ili neukusni, ne možete poreći da su Pero Defformero jedan vrhunski proizvod u najboljem mogućem smislu. Kako već negde rekoh, parodija je najbolja kada se radi dosledno, bez kompromisa, a kako se i metal i narodnjaci uglavnom zasnivaju na fetišizaciji tehnike onda je zbilja važno da bend koji ih spaja bude tehnički briljantan. Nema razočarenja na tom polju: trojica instrumentalista sviraju kao mašina, prelazeći iz tvrdih nu-metal ubadanja u prozračne atmosferične deonice bez sintisajzera koji su na nekoliko mesta zbilja oplemenili aranžmane na albumu a iz njih u klasične elemente metala osamdesetih godina. U poređenju sa bendom koji smo pre njih gledali, lako je videti jednu zrelost aranžiranja i izvođenja, bez suvišnih tonova i sa dobro odmerenom dinamikom. Plus, kako je to Nikola Kinovia primetio a posle ga Cripple citirao, svirati muziku sličnog tempa, volumena i raspoloženja preko sat i po i ne biti dosadan nije mala stvar. Goran Biševac — Biške ipak odnosi šnjur na svim poljima. Ne samo što je on jedina naglašeno kostimirana pojava na bini ne računajući dve devojčice metalke koje su služile kao ilustracija u dve pesme od kojih jednu već izvesno vreme stalkujem sa puno odobravanja posmatram po koncertima , već je i njegova interpretacija, od pevanja, preko maestralnih metamuzičkih improvizacija pa do ponašanja na sceni naprosto vrhunska. Plus, vrlo solidno svira akustičnu gitaru. Bend je odsvirao praktično čitav Undergrand, dodajući još i delove iz odabranih, a popularnih neofolk hitova, plus obradu Jaroslave sa ĐB tribute albuma, kao i spoj pesama Are you gonna go my way Lennyja Kravitza muzika i Ne pitaj me zašto živim u kafani ja Hali Gali Halida tekst. Ovo poslednje je i pomalo čudan izbor s obzirom da bih ga pre očekivao od nekog benda koji tek pažljivo ispipava mutne vode parodije umesto od benda koji njima radosno gaca zaronjen do vrata, no dobro, u smislu posvete nekome ko je to radio na sličan način još pre dve decenije, i ovo je OK. Ne Lenny, nego Bare, dakako. Uzgred, prateći kako svirku tako i reakcije publike sinulo mi je šta je to što Pera Defformera zaista razdvaja od bendova koji su im u određenom smislu prethodili. Ova šizma u srcu muzike Pera Defformera je sa jedne strane manifestacija one doslednosti o kojoj sam pričao u vezi sa albumom, discipline da se onaj ko priča vic ne smeje sopstvenom vicu jer time slabi njegovu ubedljivost i poentu, a sa druge je autentični savremeni eksces jer bez obzira na intuitivnu spoznaju da je ovo muzika kojoj treba da se smejemo i reakciju koja je sledi , na nivou značenja mi nikada ne uspevamo da dokučimo njenu poentu. Dok se, dakle, smejemo ili prezrivo odmahujemo rukom, jer nam šala nije smešna , naš duh istovremeno mahnito osciluje između značenja, jednog sugerisanog muzikom, sa svim nediskurzivnim nivoima simbolike i slika koje ona može da isposreduje i gde metal grmljavina priča jednu priču, i drugog sugerisanog tekstovima i pevanjem koje priča sasvim drugu priču. Obe priče imaju u sebi mnogo više mračnog nego što na prvi pogled deluje jer, naravno, taj prvi pogled je uglavnom zamagljen suzama od smeha koje ne možemo da zaustavimo, a mislim da je Ghoul rekao malo više o tome. Biške se na koncertu krevelji nešto više nego na snimcima, ali ovo je zato što na koncertima on odlazi korak ili dva u dekonstrukciji narodnjačke drame koja je na snimcima utemeljena. I ne samo to, pored narodnjačkih i metal elemenata koji se ovde teraju u sudaranje do međusobnog uništenja, Biške celom nastupu dodaje i perfektno odmerenu MC komponentu kombinujući pravoverne hip-hop prijave sa simultanom parodijom i ovog segmenta pop kulture. Kao i u slučaju metala i narodnjaka i ta je parodija odrađena tehnički dosledno a bez upadanja u nekakvu malicioznost i, možda najviše iznenađujuće, savršeno se uklapa uz ostatak muzike. Dodajte na to i njegovu glumu na sceni. Svako može da obuče belo odelo i okači kilo zlata oko vrata, ali Biške bukvalno tokom samo nekoliko stihova na bini uspeva da promeni ne samo nekoliko ličnosti narodnjački pevač koji umire od tuge, pimp koji odmerava omladinke, džentlmen koji ih kulturno ispraća, emsi na nekakvoj garage žurci, metalac koji svira vazdušnu gitaru, narodnjak koji, er, svira vazdušnu harmoniku… već i u svakoj od tih ličnosti ume da pređe put od strejt-ap portreta do izvanredno pogođene karikature. Njegova telesna i facijalna mimika su izvanredno precizne, sa perfektno pogođenim izrazima lica, pozama, tajmingom i dovoljnom dozom parodije same parodije da sve ne ispadne nadmeno i bez duše. Reč-dve i o publici. Pored starijih metalaca i dekadentnih geekova sa kojima sam ja tu bio, SKC je bio napunjen delom Novosađanima, delom mlađim metalcima, ali upadljivo su odsustvovali, sem u retkim , ti neki, kako bih rekao, versatilniji muzički slušaoci i pregaoci, potvrđujući moju tezu da su Pero Defformero svojom doslednom vernošću necerebralnom muzičkom izrazu, estetski, ako već ne tehnički primitivnom, uspeli da izgrade muziku kojoj je u središtu prevashodno nelagoda, iako naoko imamo posla sa euforijom. Veliki deo dana ionako sam proveo pokušavajući da dokučim zašto moj Wii ne želi da se prikači na moj kućni vajrles iako je do juče ovakve zadatke ispunjavao bez hroptanja. Zbog toga, Po je, sa svojim mračnjaštvom došao kao melem na ranu. Rimska dvorana je bila, slobodno možemo reći iznenađujuće krcata i to ne samo lokalnim klošarima koji koriste ovakve prilike za grejanje i socijalizaciju, te devojčicama koje još rade na svom gotskom imidžu, već i, bogami starijim, ozbiljnijim svetom koji je bez sumnje došao da se suoči sa svojim na predrasudama utemeljenim ocenama Poovog stvaralaštva, ali i da vidi Epštajnovu verziju za koju me je drug koji je sedeo do mene ubeđivao da je snimljena još u devetnaestom veku. Čovek je ipak svojevremeno bio VD filmskog urednika RTS-a, tako da me istorijske lekcije o tome da film u ono vreme još nije bio ni izmišljen nisu preterano pokolebale u slepom poverenju koje sam mu poklonio. Kasnije sam na IMDB-u video da je film ipak iz 1928. Dobro, je svoj posao predavača obavio sa punom akademskom ozbiljnošću ali i sa prijateljskim izrazom lica i mirotočivim prelivom u glasu. Njegova predavanja su uvek bar sva na kojima sam ja bio svedena samo na reči, bez slika, slajdova i filmskih ilustracija, pa je tako bilo i ovaj put, ali meni to nikada, pa ni sada nije smetalo. Ovoga puta dodatni bonus je bio i što mu se žurilo u kafanu pa je svoju uobičajenu dvosatnu kvotu uspeo da ispuni u nekih pedesetak minuta. Mogao je on i više da kaže, naravno, možda da podrobnije analizira konkretne Poove priče uostalom, u gotski ili horor opus ovog pisca spada u najboljem slučaju dvadesetak priča ali i ovako čuli smo sasvim dovoljno o tome kako je Po uzeo Gotik, jedan žanr smatran uzduž i popreko trivijalnim i kanonizovanim daleko preko granice banalnog, a onda unutar njega stvarao autentičnu umetnost, mešajući sirov i surov emotivni naboj sa intuitivnom psihologijom i lično razvijenom metafizikom. Postavljala su se posle i neka pitanja, ali sve se završilo bez žrtava. Jedna poseta kafani docnije i našli smo se u SKC-u, očekujući da će prvi koncert SMF-a u njihovom rodnom gradu posle jedanaest godina početi na vreme. Zašto smo to očekivali? Naivnost je jedino moguće objašnjenje, pošto smo na kraju i sami shvatili da su nas razmazili počeci koncerata stranih bendova koji su u poslednje vreme krenuli da se skoro pa poklapaju sa satnicom istaknutom na plakatu. Domaći bendovi, pak, još uvek nisu ni u kakvoj obavezi da se pridržavaju bilo čega što piše bilo gde, pa smo tako oko pola deset ušli u SKC i mogli da čujemo da tonska proba još uvek traje… Više od sat vremena kasnije na binu se popela i na njoj ostala, za moje pojmove nedopustivo dugo. Da se razumemo, oni sjajno sviraju, u šta sam mogao i ranije da se uverim što uživo, što umrtvo, ali njihov nastup je bio primereniji nekakvom double-billu nego respektabilnom zagrevanju za jednu kultnu hardkor atrakciju. Ne da respekta nije bilo, naprotiv, Magma se uzduž i popreko zahvaljivala SMF-u i podsećala publiku svako malo da su oni zvezde večeri itd. Da ne bude zabune, Magma je bend dobar kao bilo koji američki bend iz kojegliveć žanra koji sviraju. Ritam sekcija im je ubitačna, gitarista svira hirurški precizne rifove i wah-wahom zaprljane groove pasaže kao mator, a pevač je veoma ubedljiv u svom urlanju i oduševljenje njihovih navijača u publici je bilo u potpunosti opravdano uprkos odbijanju majstora svetla da pusti taj strob za kojim je pevač svako malo zapomagao. Pomogao je i vrlo solidan zvuk gde se mogla čuti sva težina tvrdih gitara i rafalnog rešetanja duplog bas bubnja. No, Magmu u mojim očima upravo ta zanatska pravovernost i ubija. Jer, dok zaista jesu dobri kao i bilo koji američki bend iz ove branše, ta vernost predlošku ih istovremeno i sprečava da budu na bilo koji način interesantni nekome ko je takve američke bendove apsolvirao. Da, ako ste nekakav lokalni žutokljunac onda vam Magma zbilja može biti omiljeni bend i u tome ne da nema ničeg lošeg već, naprotiv, tako i treba da bude. Ali istovremeno, ako ste nabacili iole jaču slušalačku kilometražu onda Magma postaje kopija kopije kopije i, za moj ukus bespomoćno neinteresantna. Jer, ako mogu tako da kažem, dok ne mislim da svaki bend treba da muziku izmišlja polazeći od udaranja kamenom o kamen i osluškivanja vetra kako šumi kroz krošnje topola, isto tako ne mislim da je sviranje žanrovske muzike sinonim za manjak ikakve autentičnosti. Ovde čak ni ne mislim nužno da bi to podrazumevalo pevanje na srpskom, ako su nas Lovehunters i Eyesburn ičemu naučili onda je to da autentičnost izraza nije vezana samo za lokalna pravila, već najpre na to da Magma, kad se sve sabere i oduzme, na kraju dana može da bude interesantna tek nekolicini stotina metal gikova koji žele samo da čuju kako neko dobro svira žanr, dok su od ostatka populacije odeljeni pomanjkanjem ikakve ukorenjenosti u ovde i sada. Sa druge strane, internacionalno, kolje ih ne samo to što su ime uzeli od mnogo poznatijeg francuskog prog rok benda, nego i znanje da ovakvih bendova kao što su oni ima na hiljade… Ah… , bend koji je obeležio kraj osamdesetih i početak devedesetih godina definitivnim, gotovo manifestnim oslanjanjem na matrice američkog hardkora. Ovo će tokom devedesetih postati takoreći primarno interesovanje beogradskih bendova, ali u vreme kada je SMF izrastao iz krosover benda Amnezija, beogradski i srpski hardkor su bili daleko više zainteresovani za evropske britanske, finske, italijanske hardkor matrice nego za američke. Francuz i ekipa su zato bili dašak svežeg vazduha, pogotovo što su udarali mahom na zajebanciju oslanjajući se na lokalnu popkulturnu ikonografiju Šijanove filmove, gradsku blejačinu itd. Za moj novac, SMF su postali manje interesantni kada su počeli da snimaju albume i sviraju dugačke koncerte jer su svoju osnovnu zajebantsku svežinu sada morali da razvuku na dugačke minutaže i u tome se duh spontanosti i haosa gubio ustupajući mesto ponavljanju jednih istih gestova. Ponekad je to ispadalo odlično, kada bi Francuz nabo neki sjajan rif ili tekst, a ponekad je ostajao utisak reciklaže i bezidejnosti. Za treći album SMF-a, snimljen posle dugačke pauze imao sam , primećujući da bend zvuči ubojitije i bešnje nego ikad. No, pitao sam se i da li njihov rad na bilo koji način rezonira sa današnjom publikom s obzirom da je prošlo tako mnogo vremena od momenata najveće slave SMF-a. Ukratko, pitao sam se koliko bi ljudi došlo na beogradski koncert. Na ovo sam sinoć dobio jasan i nedvosmislen odgovor: mnogo. Od hardkor i pank penzionera sa kojima se nisam video godinama i koji su svi imali da prijave prinove u familijama, preko lokalnih hip-hop zvezda koje su ionako u velikoj meri preuzele i perfektuirale SMF formulu karikiranja urbanih pustolovina pa do zbilja mlade publike tetovirane i izbušene i na mestima gde je to pre petnaestak godina morabiti bilo ilegalno, klub SKC-a je bio dupke pun i nije bilo ni najmanje sumnje u to da slava SMF jedva održavana tokom deset godina sporadičnim nastupima na Exitu i, pretpostavljam po gradovima u unutrašnjosti nije potamnela. I dobro je da se bend i sinoć potvrdio poštenom svirkom. SMF nikada nije bio bend komplikovanih koncepata i velikih evolutivnih pomaka u muzičkom smislu. Kombinacija uticaja bendova poput SOD, MOD i Mucky Pup i sinoć se dobro čula, povremeno blatantno očigledna u ponekom potpuno skinutom rifu, a koji god da su elementi koje su SMF usput pokupili — malo groovea njujorškog hardkora iz devedesetih, malo hip-hopa — sve smo to odavno čuli i videli u mnogo verzija. Istovremeno, za bend koji nikada nije slovio za najprecizniji i najuvežbaniji na beogradskoj sceni, lepo je bilo videti ipak primetne pomake u čvrstini i stabilnosti. SMF meni jesu bili najbolji na samom početku, kada su i svirali najbrže, ali sinoć su ipak bili najubedljiviji. I, uprkos činjenici da se u njihovoj muzici uplivi prekookeanskih muzičkih elemenata ne samo dobro čuju nego da čine najveći deo sadržaja, SMF imaju ono što Magmi nedostaje, a to je autentičnost. Ne i neka prevelika socijalna ili kulturna relevantnost koja bi ih izdigla do nivoa nacionalnog bogatstva, to ne, ali u okvirima andergraunda kome SMF posle dve decenije očigledno i dalje pripadaju, veče u vrelom klubu sa bendom koji svira glasno i bučno treba da ima baš ovaj ukus ličnog, idiosinkratičnog, ukus individualnog ludila kanalisanog kroz ritual sviranja, igranja i pevanja. Ovo i jeste element koji SMF i Saleta izdiže iznad proste kritike. Siguran sam da je i pored mase oduševljenog sveta sinoć u SKC-u bilo i onih kojima je možda smetao Saletov lokalpatriotizam i karikirani rasizam u nekim pesmama Kinezi mrš u Japan, ali i pesme o Ciganima , no, pripisivati ovakvim elementima njihovog izraza uobičajena značenjske i vrednosne karakteristike znači potpuno ignorisati predstavu koju je pružio bend i njihov frontmen, provalu gneva, energije i demencije koja grupu smešta izvan uobičajenog poretka stvari a Saleta transformiše u status svete budale, otpadnika iz zajednice koji grehe te zajednice u ovom ritualu preuzima na sebe i u njima se valja kao svinja u blatu. Tako je, na kraju krajeva Sale i pevao, kanališući bes i frustraciju koje nesumnjivo oseća jer ko od nas ih ne oseća? Njegovo pevanje danas se svodi na kombinaciju skoro reperskog recitovanja i skoro grajnderskog kruljenja, ali ni jedna od ovih tehnika u Saletovom slučaju nije usvojena kroz slušanje tuđe muzike, već individualno razvijena, prilagođena onome što želi da iskaže i, u krajnjoj analizi, ubojito snažna. No, da je bilo dugačko — bilo je i SMF su i ovog puta imali problem sa time da jednak nivo britkosti održe tokom skoro sat i po svirke. Ipak, kratke pesme, dosta humora i apsolutno oduševljenje u prvim redovima publike koje je redovno dovodilo do otimanja mikrofona i horskog pevanja, pomogli su da koncert ni jednog trenutka ne upadne u bezizlaz dosade. Nismo čuli Pekinšku patku, ali to je praktično jedino što nismo čuli i ostavlja nas u nadi da bend namerava da upre i radi dalje, ne bi li preživeo i razvijao se i sledećih dvadeset godina. Danas smo Nebojša, muzički urednik Popboksa i ja intervjuisali Marčela za Popboks i to me je podsetilo na intervju koji smo letos radili sa Kevinom Martinom. Napravljen dan posle njegovog nastupa kao The Bug u, hm? Pretpostavljam da su svi koje je to zanimalo već iščitali, ali mi je palo na pamet da možda nekoga interesuje da to i vidi kako bi mogao da se smeje mojim pokušajima da govorim stranim jezikom, kao i tome kako sam uredno saslušao šta je Kevin imao da kaže a onda u intervjuu napisao nešto sasvim drugo , pa ću vam ovom prilikm ponuditi i link da skinete od moje ruke editovan i komprimovan video snimak. Sve to zato što me je pričanje sa Marčelom nekako podsetilo koliko stvari čovek koga intervjuišeš ume da kaže, koliko pokreta i grimasa da napravi koje su jednako esencijalne za prenošenje poruke kao i reči koje izgovara, a što se gubi u transkriptu, pogotovo ako transkript i prevod najvećim delom radim ja koji sam poluretardiran. Istovremeno, i nevezano za Kevina Martina, Marčelo je danas učinio da se osetim prilično ponosnim kada sam video sa koliko skromnosti i samokritike pristupa priči o sebi. Mislim, da ne bude zabune, pop-poslenici i ini umetnici su po definiciji narcisoidni egomanijaci i u takvom miljeu, Marčelova uzdržanost i odmerenist su više nego osvežavajuće… Intervju će ovih dana da se pojavi na Popboksu, a do tada, koga interesuje da čuje duboke i prijatne tonove koji izlaze iz grla Kevina Martina i tarzanski engleski u mojoj produkciji, može da klikne. Dobro, znam ja da vas ne zanima baš mnogo šta slušam ovih dana, a i da vas zanima, rezonujete, samo biste otišli na moj last. Nekada, kada sam za menadžment iPoda koristio , on je imao i svoj plagin za last. Lenj sam, prelenj, priznajem… Evo, sad sam proverio i postoji podrška za last. Takođe, ako ste se pitali zašto su moji prikazi muzike na Popboksu tako… jadni, istina je da ja tu uglavnom pišem o muzici koju slabo pratim i o kojoj nemam pojma. Znam, znam, trebalo bi da prepustim nekom drugom da piše o njoj, ali novac mi je potreban da bih za njega kupovao Chipsy MAX i slatki heroin… Ovih pola sata muzike koju su Love i Hana snimili na Numusic festivalu u Norveškoj pre pet godina mogu da posluže kao vodič neupućenima u savremenu slobodnu improvizaciju. Love i Hana na tako autoritativan način kombinuju sve tehnike iz asortimana modernog free improva, od hiperkinetičkog free jazza pa do minimalnih, negesturalnih plutanja u opustelim zvučnim pejsažima, da bi ovu ploču valjalo koristiti kao nastavno sredstvo na akademijama. Naravno, Love i Hana spadaju među najuzbudljivije muzičare koje sam ikada gledao uživo. Hana je, kao što se zna, gitaristička polovina razbijačkog norveškog dvojca , dok je Paal Nilssen-Love jedan od najzaposlenijih norveških free bubnjara, aktivan u milion različitih postava, bendova, projekata i ad-hok okupljanja. U Beogradu smo ga gledali pre oko godinu dana sa razbijačkim. Ne samo zato što je u stanju da jednako ubedljivo svira tvrde rokerske četvoročetvrtinske ritmove, kao i na sve strane rasute freetime frikaute, već pre svega zato što se sve to… jako dobro čuje. Love je inače dete iz džezerske porodice, roditelji su mu držali i možda još i drže, nisam siguran sopstveni džez klub i u njegovom sviranju se jako dobro može čuti nasleđe free jazz veterana kao što su recimo Rashied Ali ili Sunny Murray ili… Andrew Cyrille, ali Love njihov freetime uspeva da još više iskomplikuje, da mu doda još zvuka i da sve to oplemeni jednom tvrdom, rokerskom dimenzijom. Kada god slušam Rashieda Alija to zvuči kao rosa koja se rasipa po paučini, nestvarno, snoliko, kao brzina predstavljena nekakvim apstraktnim platnom. U poređenju sa njom, Love je kao olovna kiša koja pada na krov pokriven nagaznim minama, njegovi bubnjevi uključujući činele, stalke, obode, razne udaraljke itd. A njih ima dosta. Ko god da je očekivao pola sata krvožednog prangijanja bez prestanka, svakako će biti razočaran. Iako Love započinje set pucajući iz svih oružja, Hana je vidno uzdržan, koristeći gitaru dobrim delom koncerta više kao ton-generator a manje kao harmonski instrument ili barem sredstvo za proizvodnju velike buke. Naravno, u pojedinim delovima se deca razulare i ono će zadovoljiti glad i najvećeg fana Blue Humans, pogotovo što je vrlo jasno koliko se dobro Love i Hana slušaju i čuju , ali opet, u drugim delovima, teško je razaznati šta je ovde gitara a šta bubanj. S obzirom da Hana u ono vreme još nije bio preterano navučen na laptop i drugu digitaliju, ovo je dobrodošlo podsećanje na to kako analogna improvizacija ume da bude fascinantna kada je rade pravi ljudi. Album možete pazariti na gornjem linku. Ne događa mi se baš prečesto da ušetam u prodavnicu CD-ova i naletim na Koltrejnov album koji nemam, ali eto… dešava se povremeno. Pre par nedelja sam bio na zadatku kupovine nekih diskova za potrebe pisanja prikaza na Popboksu i slučajno, po navici pretražio Koltrejnov departman na polici. Kad ono — ovo!!! One Down, One Up je zapravo vrlo sveže izdanje, staro malo više od tri godine pa to objašnjava činjenicu da ga ranije nisam viđao u našim prodavnicama. Kao i činjenicu da ga nikada pre nisam ni slušao. Zapravo, kako je Koltrejn uspeo da za vreme relativno kratkog života snimi više klasika nego iko drugi, legitimno je i zapitati se da li ima razloga da čovek uopšte sluša album koji je sasvim očigledno tek odnekud iskopan snimak nastupa za koji niko decenijama nije mislio da je vredan objavljivanja. Ovo je ipak Koltrejn. Više od četiri decenije nije napravljena bolja muzika od ovoga!!! Klubu koji je, u jednom delu njegove kratke!!! Impulse se potrudio oko ovog izdanja, tako da pored tradicionalno prelepog pakovanja dobijamo i eseje od strane Ravija Coltranea koji je i producirao izdanje , kao i Ashleyja Kahna, džez autora koji je recimo napisao knjige o snimanjima albuma A kind of Blue Milesa Davisa i Love Supreme Johna Coltranea. No, najbitnija je, dakako muzika, a ovde je ne manjka. Ljudi naplašeni finalnim delom Koltrejnove karijere u kojoj je nesputana ekspresija zvučala previše bučno i haotično za njihove senzitivne uši mogu da budu mirni. U narednim mesecima i godinama Coltrane će sve više eksperimentisati sa dodatnim duvačima, dvojicom bubnjara, udaraljkama i obogaćivati svoju muziku moćnim primalnim krikom, ali ovaj album je daleko bliži klasicima poput Live at Village Vanguard nego klasicima poput Live in Seattle. Izbor pesama je zanimljiv, pogotovo što dobijamo Afro Blue i My Favorite Things, dve od Koltrejnovih najvoljenijih pesama koje su napisali drugi ljudi a koje je svirao do vrlo kasnih momenata svoje karijere, u kontrastu sa One Down, One Up koja je pak smela i napeta improvizacija idejno i sadržajno proširena u odnosu na Live at Newport verziju. Znači, za svakog po nešto, kako bi to rekli u onoj reklami, mada je za posvećenog slušaoca sve to jednako drago. Koltrejnov kvartet, na kraju krajeva odlazi jednako duboko i u svoje i u tuđe kompozicije, pretvarajući čak i valcere poput MFT u prvorazredni uzlet duha i okean zvuka. Koliko dugo nisam kupio novi Koltrejnov CD pokazalo se i na tome kako mi je čudno izgledalo kada sam na omotu video uputstvo da se valja baciti do Impulseovog sajta gde se mogu naći video snimci, besplatni daunloudi itd. Auh, bre… Nekako takav tekst, na Impulseovom izdanju, to je kao nešto iz neke paralelne dimenzije. Na gornjem linku ne samo da možete kupiti ovaj album već možete i da daunloudujete Koltrejnove ringtonove za svoj telefon. Ako ga, za razliku od mene, imate. E, da… ja inače slušam death metal i black metal u priličnim količinama, što će se osetiti ovih dana jer sam dobio svež tovar empetrojki od svog pušera iz Mirijeva, no, kolikogod energija i agresivnost dobrih među ovim bendovima bila melem na ranjenu dušu, ima nečeg u bendovima poput Zeni Geva što ih namah čini da izgledaju kao čudovišta iz crtanih filmova. Na ovom živom albumu se to dobro čuje, pogotovo što je ovo snimljeno 1993. Od sličnih bendova sa drugih meridijana poput Head of David, Terminal Cheescake ili, hmmm, Helmet? Dok se kod nabrojanih anglosaksonskih kolega usred buke i destrukcije može prepoznati donekle izvitoperena ali ipak jasna rokenrol poza i ovo ne mislim u lošem smislu, naprotiv , Zeni Geva, pogotovo ovako uživo više zvuče kao skupina pećinskih ljudi koja je neobičnim spletom okolnosti naletela na postavljenu binu i uključene instrumente i upustila se u razuzdano eksperimentisanje. Distorzija, teški udarci, moronsko ponavljanje moronskih fraza, Zeni Geva su na ovom albumu na vrhuncu svojih moći, izvodeći materijal uglavnom sa Total Castration i nešto malo sa Nai-Ha i Maximum Money Monster. Teško da se tu čovek može mnogo žaliti, mada sam ja nečovek i, pošto je ovo 1993. Godina, doado bih da im ništa ne bi škodilo da su uzeli i odsvirali i meni njihovu najomiljeniju pesmu Dead Sun Rising. Ali ne može se sve imati. Trebalo bi da je dovoljno to što su Albini i Zeni Geva uopšte uspeli da ukrste puteve pre nego što je univerzum kolabirao natrag u singularitet, pa iako je Albini imao dosta… diskutabilnog uticaja na pojedine bendove iz domena brutalne gitarske buke poput Head of David, ali i uključujući Zeni Geva koji su pod njegovom producentskom palicom postali umiveniji i zamišljeniji… mada Dead Sun Rising i dalje izuva. Doduše, Albini nije potpisan kao producent ali čistota buke koja se ovde čuje se verovatno može pripisati njegovom blagorodnom uticaju. Kao muzičar, Albini se pojavljuje samo na dve pesme tako da japanofili ne treba da se plaše kako će im njegovo prisustvo previše pokvariti nesputano gacanje po potocima krvi koje ovde teku. Ne znam da li njemu treba da se zahvali na obradi pesme The Model, ali ovako spektakularno čerečenje Kraftwerka nije zabeleženo ni pre ni posle ove ploče u ljudskoj istoriji. John Tchicai rođen je u Danskoj iz mešovitog dansko-kongoanskog braka i zvanično koliko su te stvari uopšte podložne zvaničnosti ga smatraju jednim od prvih evropskih free jazz muzičara. Kasnije je živeo ponovo u Danskoj, pa u San Francisku, pa u Francuskoj… Ne drži ga mesto, pa to ti je. Ali ono što ga i u ovim poznim godinama drži je stvaralačka glad i posvećenost stvaranju nove, snažne improvizovane i komponovane muzike. Da budem iskren, ovaj album sam i kupio isključivo zbog Tchicaijevog imena jer mi imena ostalih danskih muzičar na njemu nisu bogznašta značila jedino koje sam znao od ranije je bilo Nielsenovo, koji ima prilično dobru reputaciju kao jedan od agresivnijih danskih free jazz basista. Kupio sam ga pre nekih par godina i prijao mi je, ali mi je ovih dana iz neobjašnjivih razlog uleteo u stalnu rotaciju. Ali zaista, ovaj album sadrži sve potrebne elemente jedne zrele free jazz ploče: proširene tehnike sviranja instrumenata, freetime kompozicije i čiste freakoutove, telepatsku komunikaciju među muzičarima, čak i povremene spoken word delove, a opet sa druge strane, ima i lepe melodije, pažljivo struktuirane kompozicije i jednu odmerenost koja ipak uspeva da se zadrži podalje od nekakvog izvođačkog mediokritetsva. On Top of Your Head je kompaktno i sa ljubavlju odsvirana ploča koja će ljubiteljima prijatne melodije dati isto onoliko radosti kao i ljubiteljima superbrze, vrišteće free improvzacije. Bez nepotrebne drame, bez pretencioznosti, samo muzika. Ponekad baš tako i treba da bude. Ako bismo pravili listu mojih najomiljenijih kompozitora akademske provinijencije iz dvadesetog veka, Varese ne bi bio baš očigledan izbor za Top 5. Tu bi svakako morao da se bori protiv likova kao što su Harry Partch koji nije bio baš… najklasičniji primer akademskog kompozitora… mislim, ako ne računate njegov život propalice koja je spavala po teretnim vagonima u akademiju života , Alvin Lucier, Terry Riley, Pierre Henry ili Karlheinz Stockhausen. Nekako, skloniji sam, kao i u mnogim drugim stvarima, akademskoj kompoziciji koja je svedenija, skromnija po pitanju širine a ambicioznija po pitanju dubine… Mada, svestan sam koliko uključivanje megalomana kao što je Stockhausen minira ovu izjavu na kraju krajeva, nije li to čovek koji je seo da piše operu u trajanju od nedelju dana? Elem, Varese u ovom društvu može za trenutak da deluje skoro pa barokno sa svojim kompozicijama za velike orkestre i teorijom organizacije zvuka koja je podrazumevala okupljanja podgrupa u okviru instrumentarija u logične celine suprotstavljene drugim logičnim celinama. No, Varese je, pre svega svoju svedenost i fokus i dubinu demonstrirao time što je većinu svojih kompozicija kojima nije bio sasvim zadovoljan naprosto uništio. Varese je anihilirao ideje za koje nije smatrao da su dostojne da ih iko osim njega čuje pa otud i to da celokupan opus jednog od najvažnijih kompozitora dvadesetog veka ne morate da verujete meni, ali da li verujete? Vareseov istorijski značaj je valjda jasan. No, da li je to dobro za slušanje, pitaće po neki skeptični glas? Ima li pored ljudi kao što su Bernard Parmegiani sa jedne i, recimo Gyorgy Ligeti sa druge strane potrebe da slušamo Varesea? Oh, moji nesrećni, naivni prijatelji, pa naravno da ima!!! Varese je i danas sasvim legitimna ponuda za kućne uslove mada njegova sklonost ka snažnim, energičnim zvukovima pomaže i kada ga slušate u prevozu. Ranije kompozicije u kojim se impresionistički odjeci Debussyja mešaju sa atonalnim podukama Aleksandra Skrjabina su suvo zlato ne zbog teorije i filozofije koja stoji u njihovim temeljima koje su danas, jelte, opšte mesto već pre svega zbog toga što su tako pažljivo, tako suptilno uobličene. Varese nije uzalud cepao i spaljivao svoje kompozicije iz ranije faze i ovde se lepo može čuti kako je njegova kompozitorska ličnost sazrevala, kombinujući prepoznatljive tonalne teme sa prepoznatljivo atonalnim motivima, jakim ritmovima i elementima čistog, ne-tonalnog zvuka. Varese će mi uvek ostati upamćen kao jedan od kompozitora dvadesetog veka koji se nije stideo da u svojim kompozicijama koristi udaraljke i to za sve pare. Monumentalnost nekih od radova koji se ovde mogu čuti rezultat je upravo Vareseove ambicioznosti da ne kažem pretencioznosti da iskombinuje instrumente kao što su pištaljke i sirene sa povremeno brutalnim aperkatima dobro kontrolisanog simfonijskog orkestra. Uzgred, na ovim snimcima orkestar koji izvodi kompozicije je amsterdamski Royal Concertgebouw Orchestra kojim diriguje Italijan Riccardo Chailly. Chailly je inače poznatiji po izvođenjima Mahlera, Brahmsa ili Schumanna, ali nemojte da mislite da su zbog toga ova izvođenja razblažena ili konzervativna. Što se tiče elektronskih kompozicija, one su manje zahtevne po pitanju detaljčića, ali nisu manje prostorne, naprotiv, Varese jeste bio stariji od Bouleza i Schaeffera sa kojima je video prirdnu srodnost kada su se pojavili na, er, sceni, sa svojom elektronskom i konkretnom muzikom, ali je sa druge strane i imao neku vrstu ranog starta u odnosu na njih i njegove elektronske kompozicije vrlo ubedljivo prezentiraju sve njegove ideje o prostoru, centrima gravitacije i hemijskim reakcijama između različitih zvukova, koje je razvijao radeći sa orkestrima. Među free jazzerima i free improvizatorima, on je roker, panker i kantri izvođač, među rokerima je free jazzer. Među svima njima je i noiser, koji ume da podigne toliko buke kao da se sama zemlja otvara ne bi li ga progutala za kaznu što ne uspeva da se uklopi ni u jednu kategoriju. Istovremeno, Eugene je izvanredan instrumentalista sa tehnikom kakva se retko sreće među muzičarima koji prevashodno improvizuju. Pored toga, politički je osvešćen, ali i beskrajno duhovit što znači da svoju muziku em ne shvata na neki pretenciozan način, em ume da napiše ubojitu satiru. Zaista, doktoru Chadbourneu je teško naći slabu stranu. OK, dizajn sajta mu je odvratan, eto jedne… Uzmite na primer , snimljen pre dvadesetdve godine u kombinaciji sa bendom Evana Johnsa. Ovo je ploča koja počinje veselim kantri-rok komadom u kome Eugene objašnjava kako su pokušavali da snime ovaj album ali im, iz raznih razloga to baš i nije išlo. Naravno, skromnost i surovo autoironisanje su u savršenom balansu sa ubitačnom svirkom koja se isporučuje. Već sledeća pesma je snimak sa radija na kome voditelj kaže kako on taj kantri prati godinama, ali još nije video muzičara koji svira na električnoj grabulji. Eugene nije ni malo pogođen ovim i odgovara da je on već etabliran u muzičkim vodama u kojima se ideja da stavite pickup na grabulju i uključite je u pojačalo smatra sasvim prirodnom. Sledi dva minuta brutalne elektronske buke. Pa onda pesma Bo Diddley was a Communist. Tu je i čuvena I hate the man who runs this bar, koju možete posmatrati kao pažljivo odmeren komad političke satire ne i jedini na ovom albumu sve dok se ne setite da je napisana i prvi put izvedena u baru baš tog čoveka koga tekst opisuje kao beskrupuloznog izrabljivača i kapitalistu što kao da je diplomirao na srpskoj akademiji otimačine. Sve to se završava sasvim strejt medlijem rokabili hitova. Ili, uzmite , ploču snimljenu 1979. Ovo je posebno moćan album iz tog vremena, ne samo zato što se na njemu mogu čuti John Zorn ili pokojni Tom Corra, obojica u ubitačnoj formi, nego zato što je reizdanje ove ploče iz 1981. Pored nabrojanih muzičara, u gostujućim ulogama se tako mogu čuti i velikani poput Freda Fritha, Stevea Beresforda, Boba Ostertaga i drugih. No, imena su jedno a kvalitet muzike nešto drugo, i ove dve stvari ne moraju uvek biti u jasnoj proporciji. Srećom, ovde je to apsolutno slučaj i The English Channel je apsolutni klasik severnoameričke slobodne improvizacije iz vremena kada je njena teorija tek stvarana a uzbuđenje otkrivanja nove, neistražene teritorije bilo vrlo opipljivo. Chadbourne i ekipa ovde sviraju muziku isto onoliko koliko ona svira njih, a delići snimaka televizijskih programa i zvukova koje ste na milimetar od prepoznavanja, te povremeno urnebesno smešni, povremeno surovi dadaistički gestovi neki od najkompleksnijih delova kompozicije bivaju namerno uništeni obezbeđuju puno materijala za slušanje i kontemplaciju čak i ljudima koji ne žele da se smeju dok slušaju ozbiljnu muziku. Na posletku, ovih sam se dana i rado vraćao albumu Eugeneovih solo nastupa pod nazivom. U pitanju je meni možda i najdraža njegova ploča iz čisto sentimentalnih razloga — ovo je prvi Eugeneov CD koji sam ikada kupio pre nekih desetak godina a činjenica da je u pitanju i jedno od najranijih izdanja meni drage kelnske etikete Grob, da se radi o CD-R-u napravljenom u svega 150 primeraka kasnije je Chadbourne reizdao album na svojoj etiketi i da sam ga mnogo puta slušao putujući od svoje kuće do kuće moje sadašnje žene a tadašnje devojke jer je bio jedan od retkih CD-ova trajanja od skoro punih osamdeset minuta koje sam imao samo doprinosi sentimentu. Nevezano za moje, gotovo ljudske emocije, ovo je izvanredna ploča koja gotovo savršeno sažima Eugenea Chadbournea, barem za moj groš. Pre svega, mnogi od snimaka su bootleg kvaliteta, snimljeni nekvalitetnim mikrofonom iz publike, ali ovo samo doprinosi atmosferi. Kada čujete kako se ljudi oko vas kidaju od smeha dok sa bine dopiru neopisivi zvuci koji deluju kao direktan prenos borbe čoveka i neke mehaničke zveri, to ume neopisivo da doprinese slušalačkom iskustvu. Chadbourne ovde pokazuje svoj raskošni zabavljački talenat ne samo kroz verbalni humor, već i kroz svirku. Njegova izvođenja jazz, country, blues i rock standarda su u podjednakoj meri ozbiljna i posvećena odavanju pošte njihovoj veličini, kao što ih usput karikiraju. Chadbourne nije neki pevač ali uspeva u rasponu od dva stiha da pređe put od autentične emocije do crtanofilmovske parodije. Kada Chadbourne pređe na električnu gitaru, manje muževni slušaoci prekrivaju glavu rukama i beže u skloništa. Dobar deo diska posvećen je izlivima paklene, beskompromisne buke koju Chadbourne kontroliše taman toliko da se oseti njegova autorska aura, a da opet sloboda zvuka puštenog da vrišti bez ograda bude jasna, prepoznatljiva i katarzična. Vrhunska ploča čiji još jedan primerak može da se kupi na gornjem linku. I to je bilo odlično: jako dobar zvuk konačno!!! Posle one sajamske muke od pre dve godine, ovo je bio melem na ranu. Koliko god se moglo raspravljati o tome da li je entuzijazam ove ekipe namešten ili autentičan, nema sumnje u to da je on zarazan i da jurcanje Brucea Dickinsona po bini i skakutanje i poziranje ostatka benda publici prenose jasnu poruku: mi i dalje uživamo u ovome što radimo, šta ćete vi da uradite po tom pitanju? Ergo — Arena je bila vrlo solidno puna, možda i svih deset hiljada ljudi došlo je da ispoštuje osamdesetjednogodišnjeg kompozitora muzike za više od pet stotina filmova. Gitar Art festival je očigledno uspeo da se nametne kao ozbiljna institucija i vrlo prepoznatljiv brend. Rispekt, kako bi to i oni sami rekli. Naravno, Morricone nije striktno gitarski kompozitor, da ne pominjemo prisustvo sa sve horom kojim je dirigovala Darinka MM više od sto muzičara na bini. Da bi se ipak ispoštovala formalna filozofija ovog festivala, prvih nekoliko minuta na velikoj bini bio je samo usamljeni gitarista koji je izveo nekoliko minijatura veoma prijatnih u svojoj diskretnoj naklonosti kako atmosferi tako i fraziranju. Pokazaće se, u retrospektivi da je ovo bio, za mene jedan od boljih delova koncerta. Recimo to ovako: Morricone je kompozitor koga, u mojim očima, od stotina drugih ne odvaja njegova sposobnost da piše lepe melodije i aranžira ih za velike orkestre. Mislim, on to ume, ali to umeju i stotine drugih. Morricone je čovek koga izdvajaju osećaj za atmosferu i jedna zašto ne reći avangardistička intuicija za komponovanje sklapanjem događaja u mini audio-drame. Naravno, prijatne harmonije i pamtljive melodije se podrazumevaju, ali nije TO ono zbog čega je Morricone bitan. Kažem ja… Sam Morricone se, sudeći po večerašnjem događaju apsolutno ne bi složio. Veliki, ogroman deo ovog nastupa otpao je baš na veoma odmereno izvođene kompozicije iz raznih filmova čija je anđeoska lepota i gracilna nežnost u jednom momentu zapretila da me natera da iskočim iz sopstvene kože. Zaista, postoje granice do kojih možete da istrpite ponavljanje srodnih motiva koji se oslanjaju na moderato gudače i po neki duvački ukras. Posebno je težak bio poslednji deo koncerta gde je nekoliko ovakvih kompozicija bilo spojeno u skoro neprekinut blok. Nije samo stvar u gotovo opresivno nepromenljivoj atmosferi. I samo izvođenje bilo je na granici revije lakih nota, sa nepogrešivim klizanjima u terasa-core između uzleta u nebesa. Da se razumemo, i lake note i terase imaju svoju funkciju, ali ovde je naprosto naglasak bio najvećma na njima. Plus, kada na bini ima više od sto muzičara, nekako nije neprirodno očekivati dabarem povremeno budete bačeni unatrag čistim intenzitetom zvuka. A to se večeras ni jednom nije dogodilo. Momenti korišćenja ljudskog glasa, preretko i premalo, su bili naravno dobrodošli jer je boja i dinamika ovog instrumenta služila kao dobar protivotrov za povremeno saharinsku slatkoću ostatka muzike. Razume se, dramatičnije teme su svaki put uspele da malo uskomešaju atmosferu, mada i ovde treba primetiti da je čak i krešendo u koji je uzletela tema iz Dobar, loš, zao zvučao tromije i manje zanosno od originalnog, snimljenog izvođenja. Slično tome, The Sicilian Clan je bio za nijansu prespor i pretih, kao da ni sam Morricone nije bio siguran da li bezobrazluku koji čuči ispod naivne melodije ove kompozicije treba dopustiti da dođe do izražaja. Posebno me je razočarala tema iz La battaglia di Algeri koja je ovde zvučala matematički, sterilno izvedena, iako se radi o jednom od najpoznatijih Morriconeovih komada-događaja, prepunih drame, dinamike i snage. Da ne bude zabune, bilo je jasno od samog početka da, kad je u pitanju svirka sa mini-simfonijskim orkestrom pred deset hiljada ljudi, ne treba očekivati neka preterana zastranjenja u smeru avangarde i eksperimenta, kao i da sleduju silne Misije i slični hitovi, ali ipak, Morricone je em preterano akcentirao melodijsko-harmonijsku stranu svoje muzike, na uštrb atmosfere i događaja, em je i dobar deo toga što je izvedeno bio razblažen i nedovoljno uzbudljiv. Ako ste ovih dana bacili pogled na moju last. Ova genijalna kolekcija acid-funka, psihodelije i grassroots avangarde mi je, avaj, ulila previše nade da ćemo večeras moći da čujemo barem malo ovog pustolovnog, prestupničkog zvuka. Nažalost, za čoveka koji je napisao skorove za tolike vesterne o prljavim, ružnim i zlim antiherojima, Morricone je večeras ispao nepodnošljivo umiven, čist i uškopljen. Ipak, hvala mu na dolasku i retkom živom nastupu.

Top Tracks - Zana Nimani
Stoga, navucimo na sebe svečano ruho gramatike i pravopisa ili barem naših principa, namirišimo se pristojnošću u komunikaciji te se priključimo raspravi koja se povela u ovoj našoj maloj zajednici!!! Halid BESLIC je ziva legenda, vrhunski umjetnik i veliki covjek sa velikom dusom. Koja se imitacija najvise svidja publici? Keith Ellison, je kao demokratski kandidat postao je prvi izabrani musliman u Kongresu SAD osvojivši mjesto u Minnesoti za »House of Representatives«. Novi jorgani, forange, stolnjaci, cvijece na balkonu, sve je bilo uredno i spremno.

[Dodirni me lyrics|Brak i veze muskarci|Sex v sloveniji]

Oznake: Ovako, Karleuša, izgleda, bez, šminke!, foto