bubuleje
14.08.2009., petak
Hrvoje Josić-ČOVEK SA HILJADU I JEDNIM IMENOM!
|
Hrvoje Josić o Bubulejama, Farkaždinu, bibliotekarstvu, triviji i svom načinu života... ČOVEK SA HILJADU I JEDNIM IMENOM! Posle duge pauze redakcija Bubulejskog žurnala je odlučila da nastavi sa poznatim bubulejskim razgovorima s povodom. Ovoga puta naš sagovornik je jedinstveni pripadnik srpskog naciona i dugogodišnji sportski radnik Hrvoja Josić prijateljima poznat i kao Hlapec, Hrkan, Hrki, Krklec, Del Joske,Luis, Srbo, Pančev, Krvavi, Hinić i kako ga još sve ne zovu širom fudbalskih meridijana. Iako nam je u pripremi za ovaj razgovor neočekivano potvrdio da nerado daje izjave sportskim novinarima ipak smo uspeli da ga uhvatimo i otrgnemo od silnih obaveza kojima je predan. Večito u žurbi, uz ozbiljan izraz na licu, sa tri i više mobilnih telefona koliko je za sada poseduje, Josić je ovaj razgovor više puta morao da prekida kako bi odgovorio na česte pozive, sms-ove svih onih koji se u beznađu obraćaju ovom čoveku.  Gospodine Josiću recite nam nešto o svojim fudbalskim počecima? Moji fudbalski počeci vezani su za teren na Duvanici gde sam se sredinom 80-ih u prašini pokušavao izboriti sa mesto pod fudbalskim suncem. Prijehavši u Zagreb 1987. godine (zadovoljstva svega rad), nastavio sam hod trnovitim fudbalskim putevima. Bio sam solidan ispredzgradaš nastupajući za ekipu „Beton“. To je bila ekipa iz novozagrebačkog kvarta Travno, preciznije sastavljena od igrača iz Kopernikove ulice. Još se pamte naši antologijski susreti sa ekipom „Sedmica“ za koju su igrali momci iz solitera br.7, a interesantno da je za „Beton“ nastupao i sada poznati sportski komentator Saša Sušec. Krajem 1991. godine odlučio sam da se oprobam i u tzv. velikom fudbalu. Moj prvi klub je bio „Mladost“ iz Buzina, zagrebačkog predgrađa, gde sam nastupao u omladincima. Razočaran svakojakim spletkama u modernom fudbalu, odlučio sam da se povučem nakon nepune tri godine i posvetim se isključivo svojoj prvoj ljubavi – malom tj. ispredzgradaškom fudbalu. Tokom 2006. godine imao sam i kratak povratak velikom fudbalu kada sam nastupio u par utakmica za FK „Tamiš“ iz Farkaždina (u kojem sam trenutno na mestu predsednika kluba) u sezoni kada je izboren istorijski plasman u viši rang takmičenja. Ipak, mali fudbal, a posebno onaj „na goliće“, zauzima posebno mesto u mom životu. Iako se u ovoj priči bavimo samo mojom igračkom karijerom, osvrnuo bih se i na to da sam krajem 1994. u Zagrebu položio sudijski ispit i sve do ove godine sam se aktivno bavio suđenjem i istovremeno obavljao niz funkcija u Udruženju sudija i Fudbalskom savezu Opštine Zrenjanin, a od jeseni me čekaju nova zaduženja i iskušenja. Imajući u vidu vaš široki sportski angažman sa puno obaveza i hroničan nedostatak vremena kako ste se odlučili da pristupite Bubulejama? Moj prvi nastup u Ligi šampiona-amatera je bio 2003. godine kada sam okupio grupicu fudbalskih sudija oko ekipe UEFA 2003 (UEFA – Udruženje Ex Fudbalera Amatera). Zbog obaveza oko suđenja nismo redovno dolazili na utakmice pa smo bili izbačeni nakon svega tri odigrane utakmice i nekoliko izgubljenih p.f. Projekat UEFA 2003 je nakon nekoliko nastupa ekipe na turnirima u Zrenjaninu i okolini zamrznut i do dan danas je tako. Nakon toga usledila je pauza sve do proleća 2008. godine kada sam se obreo u jatu Bubuleja. Za moj dolazak je zaslužan isključivo moj poslovni saborac McFather koji me je mesecima lagano uvodio u tajne bubulejizma sve dok me ta ideja u potpunosti nije zela. Svakog dana dok bi se nakon napornog rada u biblioteci, mizerno plaćeni, peške vraćali kući, kolega McFather bi mi besedio o junačkoj epopeji Bubuleja, o velikim igračima koji su nekad branili boje kluba, a ja sam slušajući o tome maštao da i ja jednog dana obučem plavo-beli dres. Sada sa ponosom mogu da kažem da je to bila najbolja odluka u mom životu, a kolegi McFatheru neću moći da se odužim ni za još 6 života.  Bubuleje su neosporno veliki klub. Dovoljno vremena ste deo ove porodice. Kakvo je vaše mišljenje o ekipi, rezultatima, organizaciji kluba? Da li sebe nalazite u bubulejizmu? Već pri potpisivanju pristupnice za Bubuleje shvatio sam da sam došao u klub bogate tradicije. Svaka čast ostalim ekipama, učesnicama LŠA, ali igrati za Bubuleje je ipak nešto posebno. Organizacija kluba je fantastična, sve funkcioniše besprekorno, a ja kao igrač mogu da se na miru posvetim svojim obavezama na terenu. Što se tiče igračkog kadra mislim da je trenutno stanje zadovoljavajuće sa nekoliko manjih grešaka u selekciji igrača, pre svega mislim na nedostatak brzih veznjaka, a i generalno brzina nije vrlina ove ekipe Bubuleja što i nije tako strašno jer savremeni fudbalski teoretičari sve više konstatuju da je brzina u fudbalu precenjena. Rezultati ekipe trenutno nisu na nivou imena i tradicije, ali možda je razlog to što je ekipa pretrpela nekoliko kadrovskih promena. Bubulejizam razumem, ali ne mogu reći da se u potpunosti pronalazim u njemu. Pornografija ne – možda fetišizam (!), cigarete i droge nikad probao, a sa aktivnim bavljenjem alkoholom sam završio još početkom 1996. godine, iako ovog leta pokušavam da se vratim u igračku formu. Čini mi se da ipak posedujem niz drugih osobina na osnovu kojih se mogu svrstati u čistokrvnog Bubuleju. Gospodine Hiniću pokušavate se predstaviti kao čovek bez poroka. Da li je sve baš tako? Uostalom, vi ste vegetarijanac i to ne običan nego rekli bismo kriptovegetarijanac. Saznajemo i da nerado uzimate hranu od drugih ljudi a i da na utakmicama uvek uz sebe nosite četkicu za zube i konac. Čuli smo i da sa nestrpljem očekujete početak rada komunalne policije... Postao sam vegetarijanac tako što mi se jednog zimskog popodneva 2001. godine javilo da treba da krenem tim putem. Sećam se da sam bio na trčanju u hali «Medison» i kad sam došao kući rešio da totalno promenim svoj način ishrane. Nakon nekoliko godina veganizma počeo sam konzumirati mlečne proizvode, dok su jaja i meso i dalje na mojoj crnoj listi. Poznato je takođe da nerado uzimam hranu od drugih ljudi i da koristim svoje posude i pribor kod kuće, a nerado dodirujem životinje, ljude i pojedine biljke. Nemam neko racionalno objašnjenje zašto sve to radim, jednostavno slušam unutrašnje glasove. Spomenuo bih da sam i aktivan zaštitnik potrošača i marljiv ukazivač na nepravilnosti. Takođe je i istina da sam pomišljao na osnivanje dobrovoljačkog odreda komunalne policije koji bi se odlučno obračunao sa lošim navikama koji vladaju među našom populacijom  Vratimo se na teren fudbala. Da li nešto treba menjati u Bubulejama? Kako vidite budućnost kluba? Budućnost Bubuleja vidim pre svega u održanju kostura sadašnje ekipe koja uz adekvatan sportski život može da nastupa još niz godina u LŠA. Pored toga treba planski popunjavati igrački kadar, a nekim igračima se vremenom i zahvaliti na saradnji. Postoji primetan napredak u odnosu na prošlu sezonu i izvesno je da će se Bubuleje naći u play-off-u gde je sve moguće. Imate li nekog fudbalskog uzora među starijim vedetama Bubosa, a ako ne nekoga uopće? Što se tiče uzora međ starijim Bubulejama koji nisu više aktivni ne bih mogao da izdvojim nikog posebno jer ih nisam gledao na terenu. Kad su u pitanju aktivni igrači, svakako bih voleo da posedujem visok nivo motivisanosti na svakoj utakmici kao Mirko Bebica, staloženost i smirenost pri donošenju odluka kao McFather, komandne sposobnosti i glas kao Butcher (i Durex majcu), hladnokrvnost prilikom realizacije i nepodnošljivu lakoću postojanja kao Chigy, duge noge i šut iz felša kao Cane i pregled igre i gracioznost kao Kulja. Da sam golman uzor bi mi bili Bibek i Čempihtije. Što se tiče uzora van granica bubulejizma, to je svakako Darko Pančev, a pod nadimkom Pančev sam i dan danas poznat u susjednoj nam državi. Imate li nešto protiv Bačera?  Protiv Butchera nemam ništa osim što bih voleo da je ćešće uredno podšišan i obrijan, njegovi zulufi mi naročito smetaju. Sudeći po našoj (ne)saradnji na proteklim utakmicama izgleda da on ima nešto protiv mene ili ne vidi dobro na desno oko. Želeo bih da napomenem da sam i sa svim ostalim saigračima u korektnim odnosima. Poznati ste kao učesnik u organizacijama velikih sportskih manifestacija kao što je tradicionalni turnir u Farkaždinu. Možete li nam reći nešto više o tome? Kakve su impresije ove godine? Kako objašnjavate slabe rezultate Komšija? Da, dugogodišnji sam saradnik na projektu „Farkaždin Open“. Prvi nastup na tom turniru sam zabeležio još 1991. godine i od tada sam izostao samo 1992. i 1994. zbog prebivanja u inozemstvu. Od 1999. godine aktivno učestvujem u organizaciji i mogu da kažem da je to turnir sa velikom tradicijom jer se igra više od 30 godina bez prekida. Ove godine sam nastupio za ekipu Komšije koja je bila sastavljena od igrača Bubuleja, Stoke, Kurva Bande i nekoliko igrača bez angažmana. Loši rezultati su posledica neodazivanja nekoliko ključnih igrača kao i starosne strukture ekipe koja je po proseku godina daleko bila iznad ostalih učesnika. Očekujem da za koju godinu kad svi igrači budu imali pravo nastupa u veteranskoj konkurenciji igramo zapaženu ulogu na turnirima širom zemlje i inozemstva. Poznato je da ste imali i nekih konkretnih predloga u vezi sa Ligom šampiona amatera. Da li je istina da se u FK Bubuleje razmišlja o novom sistemu takmičenja koji bi omogućio klubu da konačno dođe do toliko željene titule? Da li bi Bubulejema odgovaralo ukidanje play-off-a? Što se tiče LŠA smatram da mora doći do određenih promena jer postoji tendencija da u potpunosti iščezne duh amaterizma. Organizatorima sam ponudio nekoliko mogućih rešenja za ozdravljenje i preporod, a i ubuduće ću se staviti na raspolaganje i pomoći da LŠA zadrži svoj izvorni oblik. Mislim da je ovaj trenutni sistem takmičenja ne ide u prilog Bubulejama i da nam dodatno otežava cilj – osvajanje titule. Bubuleje se u istom sastavu odazivaju i tokom ligaškog dela i play off-a što nije uvek slučaj i sa ostalim ekipama. Čujemo i da dobro plivate u vodama bibliotekarstva. Upisujete postdiplomske studije, imate izraženu sklonost ka zavičajnosti i sakupljanju trivije, digitalizacija vas je odavno zela, pominjali su vas i kao potencijalnog urednika nikad oformljenog časopisa „Glas prašine“ koji bi baštinio tradiciju Zavičajca... Ima li nekih dodira između fudbala i bibliotekarstva i kako uspevate da ih pomirite? Naravno da ima, postoji neraskidiva veza između fudbala i bibliotekarstva, bar kada sam ja u pitanju. Oduvek sam imao sklonost ka zapisivanju rezultata, evidentiranju svega i svačega kad je fudbal u pitanju, a kao mali obavljao sam svoje žrebanje evropskih kupova i predviđao ishode. Interesantno da sam još tada uključivao u žreb predstavnike svih republika bivše države ne sluteći da će to, nažalost, ubrzo postati stvarnost. Posedujem i arhivu Farkaždin Opena i spisak svih odsuđenih utakmica u mojoj, 15 godina dugoj, sudijskoj karijeri. Takođe sakupljam ulaznice sa sportskih priredbi. „Glas Prašine“ je zasad projekat koji je u fazi mirovanja, ali siguran sam da će i on dočekati da ugleda svetlost dana. Osmislio sam da to bude dnevni list zatovrenog tipa koji će izveštavati o aktivnosti zaposlelnih na Zavičajnom odeljenju GNB „Žarko Zrenjanin“. Budući da je McFather utekao pred valovima promena koje su zahvatile preduzeće, „Glas prašine’’ čeka bolje dane jer se o Čempihtiju i nema Bog zna šta mudro napisati. Lepa tradicija ove serije je da i svom sagovorniku da mogućnost da odgovori na pitanje kojega se mi u „Žurnalu“ nismo setili a koje je vama bitno. Malo me čudi da me niste pitali kako se osećam kao jedini stoprocentni neženja u ekipi. Naime, široj javnosti je poznat podatak da je ostatak ekipe već stao na ludi kamen ili su veoma blizu tog čina. Pa evo, odogovoriću Vam, osećam se sjajno! Dok drugi igrači dolaze na utakmice opterećeni (pred)bračnim problemima ja dolazim potpuno rasterećen i spreman da se upustim u flert sa mnogobrojnim navijačicama i simpatizerkama Bubuleja, tzv. Bubulejki. Takođe, kad uprava kluba odluči da uvede karantenu ili odricanje od polnih užitaka pre utakmice ja ću biti potpuno spreman na to, dok se plašim da će ostali članovi podleći pritsku njihovih vatrenijih polovina. Želeo bih još samo da poručim da ne bih imao ništa protiv neutralnih posmatračica, ali ovim putem dajem na znanje tifozicama ostalih ekipa da je moje srce (a i svi ostali delovi tela) ostaje za njih nedokučivo! – podvukao je perspektivni Hrvoja odbijajući insinuacije koje šire zli jezici da je apstinencija njegovo životno opredeljenje. |
- 10:43 - Komentari (1) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
BUBULEJA  nadimak glumca Bate Stojkovića iz neke od onih televizijskih serija iz 70-ih godina tokom čijeg emitovanja bi gradske ulice, nedeljom uveče, ostajale puste. Bubuleja je, koliko se sećam, bio neki priprost, narodski tip, dobar kao lebac, izazivao je samilosnu simpatiju, praćenu smehom, pa je postao prototip čoveka koji, u tvoj svojoj dobrohotnoj trapavosti i sporosti, nikako ne može da se snađe u gradskom svetu. Glumački genije Danilo Stojković morao je da odigra desetine i desetine novih uloga da bi se nekako, na jedvite jade, oslobodio toga nadimka. 
ONLINE POSETIOCI Azra - Plavi golub.mp3 - UPRAVA BUBULEJA  CHANE  VANJA  MARKAN  UGE  TIGAR PRIJATELJI KLUBA  BILLY  ROCCO  Bokica |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||