puno toga se trenutačno događa... i dobro i loše.
izgubila san glavu, ne znan što ću od sebe. u obitelji je sve krenilo naopako i ne mogu više podniti ni 2 min u kući, gušu me ovi zidovi, truje me ovaj zrak. samo bižin van, daleko. bižin njemu u naručje.
nisan bila sigurna u sve ovo između nas, bojala san se, i previše. ali sad je sve to nešto drugo.. nzn... on je predivna osoba u duši. i toliko se trudi da me upozna, da me svati, da mi se približi... želi znati o meni sve, sve ono što čuvan samo za sebe. a ja mu virujen, svaku njegovu rič, i znan da ovaj put ne grišin. ali ja ne mogu, ne mogu mu se otvoriti. predugo san se zatvarala u sebe, ubijala svaku trunčicu emocija na svome licu, zakopala sve što mislin i osjećan tako duboko, sakrila sebe od drugih, od same sebe i pokazala neko novo lice, koje neće moći zgaziti niko.
ali on želi to iskopati, želi znati mene, pročitati što mi piše na duši... ja san mu toliko zahvalna na tome, na tom osjećaju koji me više ne čini prozirnon. i svaki dan mi znači sve više, i svaki dan postaje teže prišutiti prošlost. želin mu reći sve, tila bi išćupati srce i dati mu ga u ruke... ali ne mogu. nešto me koči, neda mi da to privalin priko usta. te teške riči, priznati sve crne dane....
ahhh....
jedino što znan je to da ga ne želin izgubiti... možda ja njega ne volin toliko, možda on meni ne znači koliko i ja njemu, ali ovo je sve što san u ovon trenutku sposobna pružiti... a želin mu dati sve, makar požalila. želin nekome dati sebe u potpunosti, sve svoje povjerenje, sve svoje nade i snove podiliti s nekin, a on je jedini koji je to zaslužija. i želin mu to dati... trudin se... i još više ću...
virujen mu...
znači mi i više nego ću priznati...
i ne želin to izgubiti...
ne smin... ne sad.
