srijeda, 30.11.2005.
Tridesetog novembra
Tog dana je rođen američki pisac Semjuel Lenghorn Klemens, poznat kao Mark Tven, jedan od najvećih humorista svetske književnosti. Svetsku slavu stekao je romanima "Pustolovine Toma Sojera", "Život na Misisipiju", "Pustolovine Haklberi Fina", "Život na dvoru kralja Artura".Tog dana rođen je engleski državnik Vinston Lenard Spenser Čerčil, premijer Velike Britanije 1940-45. i 1951-55, vođa Konzervativne stranke od 1940. Autor je i zapaženih književno-publicističkih dela, a za "Memoare iz Drugog svetskog rata" dobio je 1953. Nobelovu nagradu za književnost. Tog dana umro je engleski pisac irskog porekla Oskar Vajld. Njegovo demonstrativno kršenje viktorijanskih društvenih konvencija završilo se dvogodišnjom kaznom zatvora (1895) zbog homoseksualizma. Umro je u egzilu u Parizu u bedi i nemilosti. ("Slika Dorijana Greja", "Važno je zvati se Ernest", "Lepeza ledi Vindermir", "Srećni princ i druge priče"). Tog dana umro je jugoslovenski kompozitor Josip Slavenski, profesor Muzičke akademije u Beogradu. Te godine desila se reforma jugoslovenskog usmerenog obrazovanja čiji je idejini tvorac bio Stipe Šuvar. Te godine puštena je u pogon hidroelektrana "Đerdap". Te godine održan je koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme - jugoslovenski woodstock. Tog dana, te godine umro je srpski i jugoslovenski pisac Miloš Crnjanski, jedan od prvaka moderne srpske proze posle Prvog svetskog rata, urednik prvog modernističkog časopisa "Dan" (1919), autor poetskog romana "Seobe". Pa ako vam je drago smatrajte me njegovom reinkarnacijom (!?) Tog dana te godine, rano ujutro nisam dala mami da spava, a tatu sam naterala da trči po prodavnicama sa pelenama.. Tog dana, te godine, moj Big brother se seća da je od seke dobio vozić, ma šta vozić, celu železničku stanicu (koju i danas otplaćuje, na rate.. ) Tog dana, te godine padao je ogroman sneg. Malo je falilo da dobijem ime Snežana! Danas dvadeset osam godina kasnije, srećna sam kad prestaje zima i sneg se topi, kad se popravi grejanje, kad mi neki daleki prijatelj sa druge strane planete pošalje sliku sa decom koja rastu, a mi jos nismo užasno stari. Skroz na skroz otkačim od sreće kad me neko pogodi knjigom koju priželjkujem, kartom za koncert, belgijskom čokoladom i paketićem iz Lusha.. U sebi pomislim kako sam jeftina, but who cares. Čokolada me obara s nogu, mnogo brže nego… nije važno. Danas sam srećna kad idem u kupovinu, kad švrljam i smišljam ko bi se čemu radovao.Bilo da kupujem, bilo da dobijem nešto, pukne me sreća u glavu. Skroz neosnovano. Danas sam srećna kad muku mučim sa bubuljicama, pa se savetujem sa tinejdžerkama oko krema.O, kako me oraspoloži jesenje čišćenje kuće, pa kad dođem u posed starih, davno zaboravljenih papirića ispisanih za vreme školskih časova, u kome pitam nju šta da obučem za prvi sastanak. Stanje vesele razdraganosti me zarobi onog trenutka kad ugledam penzionere koji se drže za ruke. Mora da sam maloumna ili su davni zzzzz-ovi i buum-ovi ostavili žešći trag u glavi. Drži me to ludilo (sreća bez vidljivog, “naučno” osnovanog razloga) i kad me Visa i Dina u crveno zaviju, kad je sex misaona imenica, a ljubav samo reč. Srećna sam što me život još nije umlatio/ unapredio toliko, da vidim samo svoj mili, bistrooki i dražesni lik u ogledalu. Još dan ne počinjem rečima “Ogledalce, ogledalce ko je najlepši na svetu? Zar danas nisam preslatka… samoj sebi? I, to je sve što sam ja do sada uradila. Uspela da budem srećna bez nekog posebnog razloga. Možda postanem po tome poznata. Pa jel nije dovoljno, označiti i zapamtiti jednog čoveka koji je, sve što je uspeo, naučio da traži sreću u malim stvarima? Ili se to zove sreća za velike? |
- 00:01 - Komentar (39) - Odštampaj - Popni se na vrh ovog posta - Popni se na vrh stranice
utorak, 22.11.2005.
Intro
Red je da se na ovom blogu zavnično konstatuje zima.Nema ignorisanja problema, nema neobaveštenosti. Kažite glasno ono sto mislite! U autobusu, na poslu, u komšiluku. Vi sve to mislite i bez ovog bloga. Širite istinu oko sebe. Nemojte se plašiti reakcija drugih - mnogi od njih misle isto što i vi, ali u opštem licemerju ponavljaju floskule davno izrečene. U Beogradu je pao sneg i nula je stepeni. No, kad sam već krenula u ovom političkom tonu, greh bi bio da ne iskoristim ovaj trenutak, pa ću samo na kratko da pljucnem (za svoju dušu) po celoj vladajućoj garnituri. Ne, nemam nikakav poseban razlog, samo mi tako došlo. I lepo mi je! Uživajte u zimi. |
- 00:38 - Komentar (39) - Odštampaj - Popni se na vrh ovog posta - Popni se na vrh stranice
srijeda, 16.11.2005.
Lapsus linguae
Ne razumem ljude koji ne umeju da se šale na svoj račun. Pogotovo ne žene. Vrlo je verovatno da im je neko nekad ispričao za onu “Humor je za žene koje nisu lepe. To im ostaje kao jedini način da osvoje muškarca”. No, kako god, ja sa svojim blamovima nemam problema. Em što ih redovno prepičavam, em što umem da se nosim sa istima u gorućem trenutku. Jednom, davno dok sam radila u kafiću, u vreme kad su se nosile one suknje na vezivanje, popela sam se na stolicu da okačim sliku na zid. U celom kafiću je bio samo jedan tip za šankom, i uživao u svojoj popodnevnoj kafi. Ermm, brandnew, spala ti je suknja, čujem glas iza sebe. Pa podigni je. Kad sam se okrenula, tip je bio kao rak crven. Valjda sam to trebala biti ja. Al nisam. No, ono što me izluđuje, jesu jezički lapsusi. Odnosno blamovi koji nastaju u tim situacijama. Ako vam je asocijacija za pravnike da pričaju trista na sat, onda ste u mom slučaju, potpuno u pravu. Osim što brzo pričam, uz to još i mnooogo pričam. Moje jezičke ispale, ne bi bilo loše zapisivati, objaviti u zbirku, i plašiti decu u prvim razredima školovanja sa “ovako ćete ispadati smešni, ako ne budete vodili računa o izgovoru”. Pre nego što sam završila faks, radila sam u jednom preduzeću u odeljenju finansija. Zvala sam jednu firmu da izmiri nekakvo plaćanje, za sve to sam imala dokaz u vidu fakture. Danima se ubeđujem sa dužnikom, on kaže da ta obaveza ne postoji, ja da postoji. Na kraju, ipak dođem do saznanja da ta faktura nije njegova, da je došlo do permutovanja naziva firme, i da je greška samo naša. Odem kod šefice koja izdaje račune, predočim joj situaciju, ona po starom dobrom srpskom maniru izjavljuje “Nisam ja taj račun napamet napisala, baš me briga neka plati, ja to moram da pokrijem na stanju”. Zovem nesretnog dužnika kažem da nema druge nego da ujutro dođe sa svim računima kod nas da na licu mesta vidimo gde je greška. Pojavljuje se čovek iz fabrike kartona, ujutro u dogovoreno vreme, ja ga primam, proveravam situaciju, sve je jasno ko dan - obaveza za koju ga dužimo nije njegova (odnosno firme gde radi). Ne preostaje mi ništa drugo, nego da uvedem čoveka kod šefice da i njoj pojasnimo situaciju. Kucam na vrata kancelarije, ulazim, za mnom gospodin i kažem: “Direktorka dobro jutro, ovde je gospodin iz fabrike kurtona” Tajac. Muk. Tišina. Hmmm, ja se izvinjavam, htedoh reći iz fabrike kartona. Mislim, šta li je čovek pomislio “Nije ni čudo što pravi ovakve greške, kad od ranog jutra ima samo jednu misao u glavi”. A nemam. Nego samo brzo pričam. |
- 13:01 - Komentar (30) - Odštampaj - Popni se na vrh ovog posta - Popni se na vrh stranice
petak, 11.11.2005.
Kratak osvrt na alhemičare i funkcionalno nepismene ljude
Ozbirom da je jedina istina ona da ćemo umreti pre ili kasnije, zašto se za vreme koje nam je preostalo, ne koncentrišemo da živimo sa dignitetom i pristojnošću? Možda zato što nismo sposobni za to? Ili jesmo, a nemamo snage, pa kad nemamo mi, što bi druge ostavili na miru, kad je tako "zabavno" maltertirati, kinjiti i ponižavati.Davati sebi za pravo da sudimo o tuđim životima. Ismejavati se onim “drugačijim”. Imati ekskluzivnu pozivnicu za davanje odgovora na sva pitanja. I normalno biti u pravu. Diskutovati je jedno, izigravati boga drugo, a biti prostak u glavi - treće. Pokazivati primitivizam u punom sjaju. Kao što postoje dve strane istine, tako postoje i dve strane ludačke košulje. U čemu je razlika između onih koji pljuckaju semenke na pod autobusa i onih koji su tu da se poseru po svemu što ste radili u životu? Davno je to bilo kad sam sebe definisala po onome što jesam. Ne znam ni kako, ni kada se desilo da se počnem definisati po onome što nisam: prosta i nevaspitana. Odbijam da budem, po cenu etikete anahronosti i konzervatizma. Ne umem da budem. Vaspitanje mi nalaže da imam pravo da eventualno ako mi se nesto ne dopada, napravim svoju mentalnu noticu, u sebi se osmehnem ili narogušim, ali ne i da treniram svoju obest, jer se može desiti da sam ja manje obesna stranka. Svako ima pravo na svoj kompletić pravila i ubeđenja, ali sa njima onda treba i da živi. Zlatno pravilo bi bilo "ne čini drugima ono što ne želis da drugi čine tebi", ostalo su komentari i varjacije. Aplauz ide svim onim roditeljima koji su prvenstveno naučili svoju decu da žive u modernom vremenu, a da ostanu dostojna epiteta ljudi. Onim, koji su zabranili deci da žvaću žvake na poslovnim sastancima, onim koji su naučili decu da persiraju starijima, bez obzira da li su u pitanju kafe kuvarice, spremačice ili profesori. Onim koji su naučili potomke da poštuju različitosti. Jednako po boji kože, partijskom opredeljenju ili po drugačijim pogledima na svet. Trebalo bi, tj. bilo bi divno da život žubori kao bistar potok, uz obavezni - ovde potok, onde cvet. No nije. Ni nužno, ni slobodno. No, to nam ne daje za pravo da se u trci za hranom vratimo u pećine. Naprotiv, daje nam obavezu da stojimo iza svih svojih postupaka, reči i dela. Da kažemo izvini. Da kad kritikujemo imamo argumente. Kolekcija nečijih medaljica i diplomica, ma kako da je velika, ne garantuje ništa, osim da je vlasnik potrošio značajne životne resurse da do toga dođe. Neke ekstra parice, kao korisni deo nagrade mogu kupiti malo terapije, malo izlaska u svet, možda par robova. No - ostao sakat. Prost. Sa čačkalicom u zubima. Sa odvratno glasnim i napadnim smehom. Kad skine doktorski mantil, titulu savetnika, ili ustane iz direktorske fotelje preostaje čovek. Ali bojim se da ništa ne preostaje, kad netolerancija, neznanje i kućni odgoj zataje. Ja lično, ni vremena, ni volje za sličnu erotiku. Gde su drugi, neka se sami nađu. Uostalom, svako je gospodar svojih prstenova. |
- 16:28 - Komentar (29) - Odštampaj - Popni se na vrh ovog posta - Popni se na vrh stranice
četvrtak, 10.11.2005.
Vapaj jednog zapuštenog bloga
Ja, blog BrandNewSheepA sheep with right attitude, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću, dajem sledeću izjavu: Molim da me neka dobra blogerska duša usvoji. Lagan sam za održavanje. Treba me nahraniti jednom nedeljno, jednim kratkim tekstom. Time ću se osvežiti, dobiću mogućnost da me neko i pročita. Ako bude dobro raspoložen, možda i da me pomiluje po kosi, ostavljajući mi kratak komentar. Ponekad otključati vrata, ući u blog editor i videti kako sam. Nasmejati mi se, uputiti neku lepu reč. S' vremena na vreme prošetati me do drugih blogova u posetu. Pristojan sam, ne ostavljam vulgarne komentare. Zauzvrat, biću uvek vedar, rozičast i meketaću kako to priliči lepo odgojenim ovcama. A sve zbog toga, što moja vlasnica, u poslednje vreme: Na poslu svih osam sati aktivno radi, nekad me čak ni ne pogleda. Kad dođe kući, gleda neku glupavu seriju "Lost" za koju kaže da je odlična, a ja sam ljubomoran. Zar je baš morala sve epizode da skine sa interneta, i da ih gleda u jednom dahu? Time ne gleda ni mene, a ni moje drugare druge blogove. Plus, samo čita neke knjige. Neke dosadne, nema ni slika u njima, ni ništa. Ja ni ne znam šta rade moji drugari, dal je Rock ispisao neko nove mudrovanje, Skalich neku glupost, a Espadrila sredila blog? Da li ima novih ljubavnih priča na Freestylerovom blogu? Jel' se Domaćica vratila iz sveta? Jel ljuta maca ozdravila? O, zašto ja ništa ne znam o mojim drugarima? Ja hoću da se družim! A ona, ta moja sebična vlasnica, ona je sredila stan, ima neke nove uređaje po kući, i samo se hvali sa istim. Poziva ljude da dođu da ih vide, a mene... mene više nikom ne pokazuje. I ja sam tužan. Mnogo sam tužan. Zato, ako ima neka dobra porodica, koja bi me usvojila, ja bih možda opet bio srećan, možda bi opet bilo nekakve nade za mene, možda bi mi se vratila ona pozitivna energija, možda bih ponovo zasjao u punom sjaju. Šmrc... |
- 10:56 - Komentar (30) - Odštampaj - Popni se na vrh ovog posta - Popni se na vrh stranice
petak, 04.11.2005.
Nemam vremena!
U međuvremenu:1) evo vam jedna poučna pričica Muž i žena odluče da odu na odmor na jezero poznato kao meka i raj za ribolovce. Muz obožava da izađe u cik zore a njegova žena obožava da u miru čita knjige. Jednog jutra se muž posle nekoliko sati ribolova vratio i odlučio da malo dremne a žena je tada rešila da se sama izveze čamcem na jezero, premda se na njemu sama bas i nije najbolje snalazila. Upali motor i izveze čamac na jedno usamljeno mesto, baci sidro, izvadi knjigu i nastavi da uživa u tišini. Tuda naiđe ribolovni inspektor u svom čamcu, pristane uz ženin čamac i kaže: «Dobro jutro gospođo. Šta to radite?» «Čitam knjigu» odgovori ona (i pomisli «zar to nije očigledno?») « Nalazite se na delu jezera rezervisanom za sportski ribolov» obavesti je inspektor. «Žao mi je gospodine, ali ja ne pecam. Ja samo sedim u čamcu i čitam knjigu.» «Da, ali u čamcu imate sav pribor potreban za pecanje i što se mene tiče mogli bi sa pecanjem otpočeti svakog trenutka. Biću primoran da vas povedem sa sobom do stanice i da protiv vas podnesem prijavu» reče on. «Ako vi to zaista i uradite onda znajte da ću i ja protiv vas podneti prijavu, ali zbog silovanja» odgovori mu žena. «Ali, pa ja vas nisam niti dotakao!?» reče inspektor. «Da, ali vi za to imate sav potreban pribor i što se mene tiče mogli bi sa tim otpočeti svakog trenutka ...» « Doviđenja gospođo i uživajte u ovom lepom danu ...» NARAVOUČENIJE: Ne ulazi u raspravu sa ženom koja čita. Vrlo je verovatno da ona ume i da misli. 2) pričajte sa bogom, umesto sa mnom |
- 11:06 - Komentar (28) - Odštampaj - Popni se na vrh ovog posta - Popni se na vrh stranice
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
God bless
- mog brata, koji je junački podnosio moje istraživanje njegovog računara, a onda mu jos više 10x sto je jedan i meni kupio (jos da ga nagovorim za novi monitor, pa ću celu kolonu na blogu da mu posvetim i sliku mu stavim) - moje roditelje, što imaju čelične živce - moje direktore u firmi, i svaku trinaestu platu, parice za osmi mart i za regeres - mobilni telefon - undo u wordu
Go to hell
- Moje direktore koji mi nisu dali parice za osmi mart - Dial up
Sada je
Broj poseta:
The best of blog.hr :
http://jezdimir.blog.hr Jezdimir http://jazzie.blog.hr Baushtela lady http://randomlife.blog.hr Big vern http://civilka.blog.hr Civilka http://rijama.blog.hr Domaćica iz pakla http://demjan.blog.hr Demjan http://portkey.blog.hr Feisty kitten http://kikoman.blog.hr Filip kiko http://freestyler.blog.hr Freestyler http://jesusquintana.blog.hr Jesus Quintana http://lalara.blog.hr/ La Lara http://laprdanje.blog.hr Laprdava http://lebov.blog.hr Lebowski http://malavita.blog.hr Malavita http://marisi.blog.hr Marisi http://markomania.blog.hr Markomania http://moje2ja.blog.hr Moje2ja http://crnaudusi.blog.hr Prljavi anđeo http://okopromatraca.blog.hr Promatrač http://redsandra.blog.hr Red sandra http://rockroll.blog.hr Rock roll http://skalich.blog.hr Skalich http://xiola.blog.hr The last broadcast http://trillian.blog.hr Trillian http://ana1981.blog.hr Zlevanka http://blogtemazo.blog.hr Zeko zna
Brandnew o :
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||