Gimnazijalac

Mine me

Slika je ful stara,pa ne zamjerite jer je malo oštećena



Dolazim u sobu od roditelja.Hvata me blaga klaustrofobija.Polako sjedam na krevet,a krevet škripi toliko glasno da mi bubnjić pucaju.Misli mi naviru u glavu .Slike me proganjaju,a ja ne mogu pobijeći.Pogled mi skreće na fotoalbum na podu.Grabim ga velikom brzinom i bježim vani.Ah,lakše se diše,mislim da je njihova soba ukleta.Otvarajući album ova slika mi pada pred noge.To je moja slika kad sam imao 3 godine.Ispočetka ne uviđam ništa neobično(osim što mi stara pokušava promjeniti pelene jer po smijehu zaključujem da sam se ukenjao),no kasnije sam shvatio.I ja sam jednom imao škembu,moj metabolizam nekada nije bio tako brz.Zajebavam se.Sva su mala djeca debeljuškasta.Tako sam došao do staraca i pitao ih kakav sam bio kao dijete.Stara mi je rekla da sam bio užasan,da je svaki dan imala podočnjake jer noću bila budna zbog mene.Da sam uvijek htio biti u centru pažnje i da kad nebi dobio pozornost bi porušio sve stvari sa stola i histerično se derao.Prigovarao sam gostima kad mi ne bi donijeli čokoladu?!?!?.Isuse ako moje dijete bude takvo dati ću ga na posvajanje(bila je moja prva misao).No neke stvari su se promijenile.Dobio sam brata,tako da kad sam prestao dobivati svu pažnju sam se pretvorio u normalno dijete koje voli dijeliti stvari.Plavu kosu sam izgubio kad sam krenuo u prvi razred.Izgleda da ipak ima neke veze sa pameću(zajebavam se i plavi ljudi su pametni,ali rijetki),faca je ostala ista,no škola je učinila svoje.Više nemam toliko vedrine.Smijeh više nije tako nevin.Zli profesori su izmanipulirali mojim mozgom,isprali ga i uništili moje djetinjstvo.No na sreću nije sve uništeno.Još uvijek se mogu zajbavati