Benjamin Isovic-PRUTIC I FRULICA(BIOGRAFIJA JEDNOG VOLA S DURMITORA)
Strmoglavio se sa vrletnih visova,
niz krsevite obronke,
pravo u prostranu,plodnu dolinu,
da bi se,napokon,zaustavio
u Velikom Gradu,
kao kakva zamorena kamencina.
Neboderi su ga beskrajno cudili,
ispusni gasovi gusili,
a semafore je smatrao sasvim nepotrebnim.
Bio je mlad,grub i jogunast,
odlucan da ne odstupi,
te se tako,ni za pedalj,ne vrati
ranijem zivotu,kojeg se plasio
kao nocnog tramvaja,
kad ga je prvi put ugledao.
No,
zavrsio je"velike skole"
s panicnim trudom i uz pomoc
nekih seljana,kojima se,najprije,
obratio.
Ako se uzme u obzir
da je tu sticao za zivot,
nastanio se i doveo porodicu,
onda se,naravno,moze reci
da je ispunio ocekivanja
svojih predaka iz planine.
Promijenio je nacin govora,
skoro potpuno i svoje odijevanje,
promijenio je parket u dnevnoj sobi
i gotovo sve,
osim navike stalskog momka
da se kupa nedeljom
i da mukotrpno savladava nostalgiju
za vonjem balege,tvrdim sirom
i otvorenim plamenom.
Sto dalje reci?
Mozda jos toliko
da je,prvom zgodnom prilikom,
nasrnuo na gostoprimstvo,
koje je,tako razmetljivo,uzivao
i oskrnavio dobre obicaje
ljudske uzajamnosti i uctivog ophodjenja...
i urbano vladanje,svakako.
O tome je govorio
i mali,tvrdi jastucic,od grubog sukna,
na zadnjem sjedistu
njegova neprikladnog automobila.
Postojao je
I ne bi niceg jasnijeg i ruznijeg
od toga!
Umro je zanemaren,zaboravljen,odbacen,
duboko ususkan u podsmijeh i prezir,
stradajuci od istog oruzja,
koje je sobom donio
onoga dana-nedana,
kad je sljego odozgo-
-od bezobraznog,zlog licemjerja.
Ovaj grad nije znao za smog
dok on ne ispusti dusu.
Nevoljen,
nezeljen,
nezaljen,
nije ni jednu iskamcio suzu.
Jednostavno je postao zrak.
...zaboravljena ulica...
Na njegovom grobu je ostao znak:
prutic i frulica.
(mart 1992.)
|
