Radomir Konstantinovic-SRPSKI NACIZAM PALANACKOG DUHA-3
POZIVANJE NA NAROD
Pozivajuci na iracionalnost nad-ja plemena,ovaj racionalisticko-trezvenjacki duh palanke ostaje samo na ravni poziva,na ravni ideje ili mita o plemenskom mitu,na ravni ideologije i programa a ne na ravni saglasnosti(duhovne)sa njim.POZIVANJE NA NAROD,KAO NA APSOLUTNU I PRVU,NEPOSREDNU STVARNOST DUHA OVDE JE UTOLIKO NEIZBEZNIJE UKOLIKO JE VISE TAJ NAROD JEDAN"IRACIONALAN"NAROD,tamno-vilajetski apsolutni(bozanski)realitet koji uvek ostaje onostran svesti,koga svest nikad ne moze dovoljno da"ima",da se dovoljno prozme njime,i to tim prokletije i ocajnije sto je nuznije osudjena,samim ovim duhom,kao duhom plemenske"samo-svojnosti",na zatvaranje,odnosno na racionalizaciju.Ako ovde ima patnje,u ovom subjektu zla(a zasto je ne bi bilo,jer kako da je ne bude?),to je patnja tamno-vilajetska,patnja od tamno-vilajetskog ili-ili,s onu stranu ma kakvog razresenja;kao sto u prici o tamnom vilajetu(kako ju je Vuk zabelezio),ako uzmes kajaces se,a ako ne uzmes opet ces se kajati,i ovde nema izbora osim jednog:izbora ovoga ne-izbora,ovog prokletstva u unapred zajamcenom porazu.AKO SE"UZME"OBOGOVLJEN,TAMNO-VILAJETSKI NAROD,"UZIMA"SE IRACIONALIZAM I UNISTAVA"IDEJA"O SAMOME TOM VECNOM NARODU,A AKO SE "NE UZME" OVAJ NAROD,OSTAJE SE NA ONOJ ISTOJ"APSTRAKCIJI"KOJA SE,KAO"BESADRZAJNA"MRZI:TADA SE IMA IDEJA O NARODU ALI NE I SAM TAJ NAROD.Ova tamno-vilajetska patnja je patnja zbog bozanski apsolutnog naroda koji se,kao takav,protivi svesti;mrznja na pojedinacnost(koja se,verbalno,najcesce izrazava kao mrznja na liberalisticko-gradjanski duh),u stvari je mrznja ovog pojedinacnog na sebe samog,tog pojedinacnog koje se,u odnosu na bozanski narod,oseca kao sopstvena prepreka za ono sto se hoce;to je mrznja svesti(pojedinacne)na svest,tim jaca sto je ociglednija nemogucnost(toj samoj svesti)da se u samoj sebi preobrazi u"svest"tamno-vilajetskog naroda,kao ne-svest,kad sva domisljanja o takozvanoj"individualnoj"i"opstoj"svesti ne mogu da doprinesu ovome tamno-vilajetskom nerazresenju u kome se svest otkriva samoj sebi(upravo ovom nemogucnoscu svog preobrazaja u opstu svest)jedino moguca kao pojedinacna svest,u okvirima nezeljene(omrznute)pojedinacnosti.
Upucivanje zlu je ovde upucivanje van-svesnom(iracionalnom)zlu,ali ne samo od subjekta prema drugom subjektu,kao objektu(nepozeljnoj pojedinacnosti kao simbolu otudjenosti od"celosnosti"naroda),vec i od subjekta prema samom sebi kao subjektu ovoga zla,pri cemu se on za samog sebe pretvara u sopstveni objekt,upadajuci u beskonacnu zavadu sa sobom,koja svojom nepodnosljivoscu trazi eksteriorizaciju sopstvenog zla u drugog,a koja trazi krivca izvan sebe trazeci eksteriorizaciju ovoga samoga sebe kao sopstvenog objekta,u pokusaju vracanja(tim oslobodjenjem od sebe kao svog objekta)svojoj predjasnjoj,pred-tamno-vilajetskoj subjektivnosti.
HEROIZAM JE OVDE ISPOLJAVANJE MRZNJE ZA SVE OVO-STRANO U LJUBAVI ZA ONO-SVESNU(ONO-STRASNU)CELOSNOST,A U STVARI POKUSAJ OSLOBODJENJA SEBE SAMOGA KAO SVOG SOPSTVENOG OBJEKTA,POKUSAJ TRAZENJA,HEROJSKIM PODVIGOM,SVOJE SOPSTVENE
"CELOSNOSTI"(KAO JEDINSTVENOSTI U SUBJEKTU)PRONALAZENJEM OBJEKTA IZVAN SEBE,U NEVOLJENOJ OVO-STRANOSTI.Duh ovog herojstva je duh samo-prevazilazenja pojedinacnog kao
"pojedinacne"svesti,duh nemirenja sa svescu,plemenski duh koji zahteva zrtvovanje pojedinca kao jedinstveni put u"vecnost"ali,ne manje i ovo zrtvovanje svesti nespojive sa van-svesnom"vecnoscu".Plemenski motiv zrtve ovde se,tako ponavlja,ali ne u plemenu vec izvan plemena,u svetu ideje o plemenu koje je,nestvarno(gurnuto u proslost istorijom),postalo-upravo svojom nestvarnoscu-jedan ideal koji zivi od njemu,neizbezno protivrecnog a nuznog racionalizma(nuznog samom ovom"idealnoscu"plemena)i zbog toga zrtvovanje ne ostvaruje duh plemena u njemu samom,vec je pokusaj prevazilazenja ideala kao stvarnosti tog duha,izraz nemirenja sa njegovom"idealnom"stvarnoscu(kao sa ne-stvarnoscu),ali samim tim i izraz daljega,neotklonjivog prisustva tamnog kao idealnog, u stvari racionalno-idealnog.
Kao ono-stran,duh plemena je istovremeno i ideja(racionalan)i,u pokusaju pretvaranja njegovog iz stanja ideje u stanje stvarnosti,kao"materijalne"ideje krajnje iracionalan.ZRTVA BI,ZRTVOVANJEM,IMALA DA IRACIONALIZUJE
RACIONALNO,ZRTVOVANJE BI IMALO DA BUDE MENTALNA TEHNIKA OVE IRACIONALIZACIJE RACIONALNOG STO NE ZNACI,MEDJUTIM,NISTA DRUGO NEGO I UNISTAVANJE RACIONALNOG,I UPRAVO STRAH OD GUBLJENJA IDEALNOG(RACIONALNOG)PRODUZAVA SE KAO STRAH OD IRACIONALNOG;
zbog toga se pokusava nemoguce:da se zrtvovanjem kao ovim prevazilazenjem racionalnog(programskog),na putu ka"celosnosti"kolektiviteta,ipak taj moment racionalno-programskog sacuva,odnosno da se dostigne jedno racionalno zrtvovanje ili,sto je jos apsurdnije,jedan racionalni heroizam(koji bi imao da znaci jedan racionalni iracionalizam).Ovaj pokusaj ogleda se svuda:u nastojanju da esteticki moment ne ubije ideju,koja mora da prezivi i izazove i iskusenja Smrti i Erosa,da"refleksija"ne bude"besadrzajna"vec da bude zaronjena u stvarnost(sama ta stvarnost a ostajuci-refleksija),da se uvek i u svemu stvarnost prozme idejom i ideja stvarnoscu,kao racionalno iracionalnim,gradeci jedno apsolutno jedinstvo koga ovde,u ovom tamno-vilajetskom ili-ili-duhu nema-ali on je najvise,esencijalno izrazen suprotstavljanjem entuzijazma fanatizmu(nacelo sesto):FANATIZAM SE ODBIJA,
JER JE DELO STRASTI,CISTOG PRODORA IRACIONALNOSTI,A FANATIK SE NE VOLI KAO"DUHOVNO SLEP COVEK".Od entuzijazma se trazi herojstvo"vidovitosti",onako kako se od entuzijaste zahteva da bude"okat u Bogu",na onaj isti nacin na koji i sam duh palanke pokusava da,cuvajuci svoj racionalizam,sacuva i boga,odnosno da ne napustajuci sebe ne napusti,ipak,boga,da ostane ovako"okat"u bogu,priseban duh,otvoreno oko i otvoreni sluh koji u bogu ne gubi sebe,padajuci u misticko-religijski iracionalizam.Protiv-misticizam ovog racionalizma produzava se i ovde,u ovom pokusaju da se bog,kao nesaznajni apsolutni realitet(i apsolutan samo ako je nesaznajan),kao tamno-vilajetski bog ciji duh je s onu stranu izraza,ipak sacuva ali da se,ostajuci u ovome svom svojstvu,paradoksalno izmiri sa racionalizmom,da nam ne oslepi vid i ne pomuti razum.TAJ IMPERATIV:BITI U BOGU I BITI U RAZUMU,JESTE PARADOKSALNI
IMPERATIV RAZUMNOG ZANOSA,pa cak i razumnog misticizma,imperativ cije protivrecje,s onu stranu svakog razresenja(i zbog toga jemstvo svakog zla),izrazava se i u idealu racionalnog heroizma ili entuzijazma koji cuva ideju,ali je ipak strastvenicko-iracionalan,koji bi imao da bude nekakav ne manje paradoksalan entuzijasticki fanatizam.Izmedju ideala i stvarnosti,kao izmedju racionalnog i iracionalnog,ovaj duh je,u sebi samom(kad je
autentican),izmedju sebe i samog sebe,odnosno izmedju svoje svesti(kao svesti o idealnom)i toga idealnog koje je tamno-vilajetski nedostizan i neizreciv(svesti nedostupan)"narod",onaj Rozenbergov"unutrasnji glas"kao glas"krvi"(iracionalnosti)koji je protivan svesti i koji se,zato, ne moze prevesti na njen jezik kao na jezik reci,za koga nema reci ali koji,upravo zato,a u neodloznoj i nezadovoljenoj zelji da se on"ima"svesno(da se u njemu,
dakle,bude"okat"),daje izuzetan znacaj jeziku.
|
