Nura Bazdulj-Hubijar-DZEHENEM
...Bijo sam ti napiso da mi je bilo teskije momenata u zivotu al ni mi je nikad dotad bilo teze neg kad sam uniso u tu nesretnu srebrenicu o kojoj sam sanjo.Sve nekako uzbihuzureno po cestama mrtvi ljudi i hajvan i pascad sve ih moras prekoracivat a digo se nekakav vjetar i prasina i dim a sunce upeklo ha dreka i vika i plac na sve strane.i ona njihova pogana vojska s bradurinama i sajkacama s pusketinama a niz bedra im vise redenici puni municije i samo drece na zene i djecu.A oni se svi sabrali na jedno mjesto a imalo ih tolko da ih ocima pregledat nemeres bas ko mrava u mravinjcu te vojnici i nas medju njiha ucerase.Bas ko mahnite one zene gledaju i pitaju sta ce bit s njima i njihovijem ljudima i sinovima i bracom i ocevima a oni vojnici im govore da ne brigaju samo su ih razdvojili.Njiha to jest zene i djecu ce autobusi prevuc do nakije potocara i dalje prema Tuzli i da ne brigaju muskinje ce samo doc a one samo zapomazu sto ste nas razdvajali kad ovdi vise nije bilo vojske,sva se povukla a oni kazu sutite zenske glave rekli smo sto smo imali.Jos su bili i oni strani vojnici u plavim odijelima i kapama al oni nit romore nit govore nit ticu nit micu.kad se najednoc sva vojska utisa i samo prostruja medju njima pa u narod da ide General mladic.Kad se on pomolijo nako gologlav s trbusinom pred sobom smije se od uha do uha s drugijem oficirima.Ona vojska stala mirno,reko ko je on i sto je tako vazan za njiha.Dotle nikad nijesam bijo cuo za njeg.
Kad sam istom cuo da dolazi misljo sam da mu to nije prezime neg da je mlad general vidijo sam onda da nije mlad ali jopet nijesam znao da se tako preziva sve dok mi potlje nijesu rekli,a on i oni njegovi sto ga prate sve vade cokoladice i bombone i zvakace pa preko zice dodaju onoj nejaci a ona sve cikcu od radosti.A jedna zena kaza-vidjam ja,mrka je nama kapa,a ja onda ugledam jednog malca u rukama drzi bijelog zeca isti onaj moj pa da nijesam svojim ocima vidijo da ga je ziba Priklala potvorijo bi onog malog pravog zdravog da mi ga je ukro i probo mu ga otet.U onoj gunguli nemere insan nista ni mislit ja sam samo mislijo kud si ti otiso kad je ona zena rekla da se vojska povukla.Pa nas onda djuture poceralo u autobuse,sve jedno preko drugog sve prekoracujemo one mrtve i ugazamo u lokve krvi,a mene strah nikad dotle nijesam vidio mrtva insana ni krv ljudsku.
Sunce ucicilo kroz naku omaglicu a po nebu kreste gavranovi bas ko u nasem selu,coek ih nebi mogo prebrojat kolko ih je.Za nama pristaju nekakva zalosna mrsva pascad objesenije repova a vojnici ih sve kundacima biju i nogama sutaju.One zene zblanute napola mahnite vuku svoju nejac sto u naramcima sto tegle za ruke,prte zake preko ledja i rusake i cekere i kese a samo zapomazu dje im je muskinje.
U moj autobus nakrcali oko pedeset dusa morebit i vise ma nejmas dje nogom stat a kamoli sjest nekolko se zena i djece obalijestilo pa ih druge poljevale vodom iz flasa i samarale i svasta gluho i daleko bilo i ne ponovilo se nikom nikad.To ti je moj dragi i mili babo slika zemaljskog Dzehenema.
Ni onaj na drugom svijetu,ako ga ima,ne mere bit crnji to ti garantiram.
Sve sam gledo od zene do zene a ne vidjoh zibu pa mi se nesto stisce u grlu nesto mi dodje zao sto makar ona nije sa mnom nego sam jopet posve sam i onda osjetih kako mi teku suze al me nije bilo stid,gotov svi u jal plakali jal povracali jal bili obalijesceni.
Kako je put odmico onaj autobus star a cesta slaba sve rupa na rupi pa kad poskoci i ja poskocim makar se svom snagom s obje ruke drzim za stangu.Potlje nekog vremena poce prica te kako ce muskinje jal pobit jal u logore pozatvarat a ja nijesam ni znao sta su ti logori pa mi napricase sve crnje od crnjeg i ja vise nijesam mogo slusat neg sam pusco ruke nek se ljuljam i udaram u onaj narod samo da mogu drzat usi zacepljene vise mi nije moglo u me stat...
(Nura Bazdulj-Hubijar-"KAD JE BIO JULI")
|
