Nura Bazdulj-Hubijar-BIJELI JORGOVAN
...Svasta sam ja babo jos upamtijo al cu ti drugi put o tom pisat.Morebit da ti ni veceras nebi piso da hodza ono ne rece da mrtvi nisu mrtvi pa reko da ti reknem da sam dobro i zdravo jer ce te to obveselit,a za tebe ti je bezbeli sad svejedno.
Da ti pravo i posteno reknem nije bas to pravi razlog.Vazda si me ucio da treba istinu govorit.pa sto bi ti onda lago da ti pisem da ti reknem da sam dobro.Pravi razlog je sto moram.Ako ne progovorim oticu u helac,nista od mene ostat nece a ni vako nejma mlogo.
Znam da ti nece biti lahko,ja mislim da ti nista ne znas ni za kog od nas troje.kad si zadnji put otiso u Srebrenicu a bilo je to nedje u maju devedeset i pete to sam upamtijo jer je tad cvao nas jorgovan,a on vazda u maju procvate,ostavijo si nas zive i zdrave.Vec si bijo poodmako a mi ti mahali kad se ti najednom okrenu i vrati,mi mislili da si nesta zaboravio,a ti rece da vas babo jos jednoc poljubi.
Neznam jesil od kog mogo cut,neg da ne otezem.
Ja sinoc na Televizoru vidijo mater i emiru.E moj babo men se cini bi najvolijo da nijesam.
Otkrili i uslikali onu masovnu grobnicu u nasem selu.Svi sto ih je pobilo bili u vrecama a na svakoj vreci broj.Svakog mejta primaknuli jednog pojednog haman do stakla televizije i ja odma pozno koje su mati i Emira.Cvrsto se zagrlile ruke im se isprepletale,glava uz glavu sve su se vidjele kosti i zubi nako iskrivljeni,ko da se smiju.To me je zacudilo zato sto se mati gotov nikad nije smijala samo je bila blaga i utisana.za Emiru se nijesam zacudijo ona se vazda smijala sta bi drugo i radila s tri godine.A znas kako sam ih pozno.Po onoj lutki sto si kupijo Emiri kad si zadnji put iso u Sarajvo.Nijesam je nikad u svome zivotu vidijo sretniju.ko da i sad gledam kako skakuce pa grli tebe oko koljena pa lutku ma sve je cicala od smijeha,a mati je pricala da svunoc od puste radosti nije mogla zaspat ko da je bilo strah da joj je neko ne ukrade.Pa je nekako pred sabah san savlado a izjutra je drzala lutku zagrljenu i stisnutu uzase bas ko mati nju u onoj vreci u koju su ih strpali kad ih je ubilo.
I mores misliti,lutka ostala gotov citava,ista ko sto je bila,samo joj haljine istruhle,a mati i Emira,nista isto.Niko ih ziv ne bi mogo poznat,samo kosturi i istruhle haljinke samo s ruku svo meso nije spalo.
Bila tamo i nekakva zena,svezala nesta preko usta i nosa a na ruke navukla rukavice.U ruku uzela nesto ko mistrija pa sve polahko odmice one glave jednu od druge asli da oni sto gledaju Televizor bolje vide.a ja sam zadrsco bas ko prut i izletijo iz kuce pa nijesam imo dje neg u dzamiju.Dok je namaz trajo mislijo sam na onaj dan kad je vojska dosla u selo pa zaredali od kuce do kuce.Ti dobro znades da smo sve dok ti zadnji put nijesi dolazijo to jest do maja devedeset i pete dobro prosli.Nije bilo struje ni vode imali smo manje hrane al se mati nekako snalazila i bila je vazda ustravljena i podjahkad je plakala a ja nisam znao porad ceg.Kad bi je upito vazda je govorila samo da ti se babo ziv i zdrav iz rata vrati a ja valahi nijesam ni cestito znao sta je rat.Sve do onog dana dok vojska nije,
kako ti rekoh,dosla u nase selo.Onda je bijo juli te iste,to jest devedeset pete.
Mati se prepala preblijedjela bas ko krpa a meni rekla da se zavucem pod kreve,Emiru turila u orman i zasuskala jastucima,al kad je vojnik uniso i drekno,dreknula i emira pa je mati uzela u naramak.Onaj vojnik se dero i sovo joj vas rod i od roda rod a ja nijesam upamtijo ni rijeci tolko sam se bijo prepo.
Samo sam upamtijo kad je reko-polazi,i kako su se vrata s treskom zalupila.Kad se sve utisalo izvuko sam se ispod kreveta stao uza zid kod pendzera i virijo iza store.gonili su zene sa djecom stare ljude i onu bracu meha i Musana.Imali su men se cini Meho oko petnes a musan oko dvanes godina ko i ja,skupa u skolu isli.Sve ih s puskama izavrata ceralo.gledo sam za njima,drsco i plako al istiha da me ko ne cuje.Mati je bila u onom kahvaji katu na bjele cvjetice i bijelom puloveru,mahrama joj spala s glave,niz ledja joj visila pletenica.Na noge je nazula nalune a Emira je bila u crvenoj haljinici,bosa.
Ugnijezdila glavicu u materino pazuho,jednu ruku joj savila oko vrata a drugom je bezbeli drzala lutku ali ja to nijesam vidio onda nego na Televizoru.Puho je slab vjetar to sam se potlje sjetijo posto mi je ostalo u ocima kako se emirine kose talasaju bas ko nase zito u polju.A bas je tije dana zrilo i talasalo se a u njemu bilo dosta makova sve u bokorima i podjedje onije plavih razlicaka.Mati se brinula ko ce ga pokosit i ovrsit,svo je muskinje u snazi bilo otislo ono sto je ostalo bilo jal nejac jal djuturum.
prvo sam scio izletit i krenut za njima al me bilo strah onije bradonja i pusaka ne znam koga gore.
I meho i Musan u vreci su bili zagrljeni.Nijesam ih vidijo nit bi ih mogo poznat neg spiker rece tako i tako.Jos je spiker reko da su ih turili u vrece od one armije sto smo za nju ucili u skoli da nas cuva i brani pa kad bi bijo dan armije to je bijo praznik i mi nijesmo isli u skolu.Ja mislim da je to bilo zimi zato sto sam se radovo da se mogu ligurat.Pamtim da si ti ko zenicu oka cuvo jednu knjigu zvala se Bijeli ocnjak a na prvoj je stranici pisalo da si je ti dobijo za nagradu kad si iso u osmi razred za najbolji sastav o nasoj armiji to jest jna.
Pa se slika jopet vratila na mater i Emiru,tad je vreca bila malo dalje al sam na njojzi pozno broj 10 pa mi dodje slika onog rascvalog bijelog jorgovana i matere kako mu lomi grancice a sve joj nekako zao ko da sakati zivog stvora.Ma znam ja da je i jorgovan ziv al mati ga je voljela bas ko insana.I u nosu i u dusi se razlijo onaj miris koji tako dobro pamtim,tolko je mirisalo da me gotov osamutilo.Sve mi se nesto pricinjalo da cu ako pruzim ruku moci dofatit i mater i jorgovan a s njima i emiru zato sto je vazda bila dje i mati.
Beli sam se dobro prepo da cu skroz senut pa sam nazuo tene pa izletijo iz kuce.Letijo sam a nijesam ni znao sta cu ni kud cu kad ono vidim idu ljudi u dzamiju pa i ja za njima.
Dragi babo ja ti nikad potlje nijesam otiso u nase selo.Oticu to ti tvrdo obecajem cim budem imo kakve kucice.Necu tamo ostat,nebi mogo,samo bi volijo vidit i nac vec zametene tragove i najesen iskopat nas jorgovan i prenijet ga u svoju avliju...
(Nura Bazdulj-Hubijar-"KAD JE BIO JULI")
|
