...FOCA JE POSTALA SRBINJE...
"U NEMILOSTI PETKA CANCARA"
Navecer je u garsonjeru dosao SLAVKO TAKSISTA i donio dva hljeba,mlijeko,sira i desetak jaja.Rekao mi je kako su me"TUTA"i"ZAGA"htjeli odvesti ali da me on spasio i zamolio gospodina Cancara da mi se pomogne."BILA BI VEC VISE PUTA SILOVANA I IZNAKAZENA DA NIJE BILO MENE",rekao mi je Slavko i zakljucao me u stanu.
Naredna cetiri dana niko mi nije dolazio u stan...Grozno sam se osjecala.U stanu nije bilo ni radija ni televizije.Tesko sam podnosila zatocenje.Razmisljala sam i na bjekstvo spustanjem kroz prozor.U sobi je bila samo jedna deka i jedan sareni carsaf.Pomisljala sam na sve,pa i na skakaknje kroz prozor.
Srecom,razum mi je bio jaci od straha i uspjela sam pobijediti samu sebe.
Tu vecer,oko 21 sat,u garsonjeru je ponovo usao Slavko taksista.Donio mi je veliku kartonsku kutiju hrane(mlijeka u prahu,jaja,sira,nekoliko konzervi mesa,nekoliko kilograma brasna,ulja)i rekao da mi to mora trajati 10-15 dana jer on ide na liniju izvan Foce.
Jako sam tesko podnijela zatocenje.Sama u maloj garsonjeri imala sam sto jesti,ali sam se plasila cetnika,posebno Slavka.Kad god sam cula korake u stubistu mislila sam da cetnici idu meni da me zlostavljaju.
Niko nije pozivao telefonom vise od deset dana,mozda i petnaest...Kada sam vec bila na ivici nervnog sloma,zazvonio je telefon i ponovo se javio Petko Cancar.Rekao mi je kako je bio na putu u Banja Luci i nije se mogao javiti:"...Spremi se sutra rano.Doci ce po tebe Slavko taksista i odvest ce te u bolnicu.Tamo ces raditi u kuhinji i bit ce ti lakse nego u`Partizanu`..."Jos mi je rekao da mi je zet u zatvoru,u KPD Foca,a sestra u fiskulturnoj sali"Partizan"u Foci."...Nasli smo joj i djecu i ubrzo cemo ih sastaviti...",dodao je prekinuo vezu.
Ujutro rano dosla su po mene dvojica cetnika.Slavko je bio medju njima.Odveli su me u bolnicu.U bolnici sam zajedno sa nekoliko Srpkinja iz Foce i nekoliko Srpkinja iz Sarajeva i Zenice,radila sve do kraja oktobra 1992.godine.Odmah na pocetku su mi zaprijetili da ne cinim nikakve ludosti,jer bi ih sve skupo platila a odmogla i svojim zatocenim rodjacima.U bolnickoj kuhinji sam morala jako puno da radim.Nisam zlostavljana i osjecala sam da ne smiju da me zlostavljaju.Medjutim,radila sam dnevno po 16-17 sati.
U veseraju sam se uspjela zbliziti sa jednom Srpkinjom iz Zenice.Zvala se DOSTA...Zamolila sam je da preko svog ljubavnika,koji je bio zatvorski cuvar u KPD Foca,nesto sazna o mome zetu,o sestri i njihovoj djeci,koji su,po onome sto mi je javio Cancar,trebali biti u"Partizanu".
Vise puta je,kako mi je sama govorila,molila CEDU da pokusa nesto saznati o mojima,ali do informacije nije mogla doci,sve do pocetka septembra,kada mi je jednog jutra,i samo vidno sretna,saopcila da mi je sestra sa djecom bila u"Partizanu"sve do polovine avgusta 1992.godine,kada su ih Srbi,zajedno sa vise zena i djece,razmijenili za svoje zarobljene cetnike...Gdje su otisli u razmjenu nisam znala ali sam bila jako sretna zbog te radosne vijesti.Zet je bio zatvoren u focanskom zatvoru,u KP domu.To sam tesko primila,ali ipak sam bila zadovoljna,nadajuci se da ima normalan zatvorski tretman.
"MASTANJE O BIJEGU U SLOBODU"
Krajem oktobra 1992.godine,mene i jos dvije Srpkinje iz veseraja Focanske bolnice cetnici su prebacili u Trebinje,u tamosnju bolnicu,da radimo u veseraju.U trebinjskoj bolnici naporno sam radila i bila pod posebnom prismotrom,vise od godinu i po dana,sve do polovine juna 1994.godine.
Nas tri zene smo i spavale u bolnici,u jednoj maloj sobici.Njima,Srpkinjama,je bilo puno lakse.Radile su dnevno desetak sati i mogle su izaci u grad.Bile su slobodne i,kao Srpkinje,imale su sva gradjanska prava.Ja sam,medjutim,kao Bosnjakinja,bila zatocenica i nisam uopce mogla vani...
Iz bolnice sam mogla pobjeci,proci kroz prozor,pa kroz ogradu,ali sta bih sa sobom poslije.Svuda okolo su bili cetnici.Drzali su linije prema Ravnu i prema Stocu.
Razmisljala sam nocu,u trenucima apatije,da se pokusam probiti prema Crnoj Gori,pa onda iz Crne Gore preko Sandzaka i Kosova u Makedoniju.No,koliko god izgledao ostvariv,taj naum je bio nesuvislo mastanje i uvijek je u meni moj vlastiti racio pobjedjivao moju biolosku zudnju za slobodom.Tako sam,
radeci naporno,trpeci dugo zatocenistvo i mastajuci o slobodi,docekala 14.juni 1994.godine,kada su mene i Miru vratili ponovo u focansku bolnicu.Druga Srpkinja,Rada,u medjuvremenu se udala za nekog cetnika iz Crne Gore i ostala u Trebinju.
U Foci sam zatekla puno goru situaciju nego sto sam ocekivala.U tih godinu i pol,kako sam saznala u veseraju,FOCA JE POSTALA SRBINJE.Bosnjaci,gotovo svi,su protjerani.U gradu ih je ostalo samo nekoliko stotina.Isto toliko ih je bilo i u zatvoru,u KPD Foca.
Nakon desetak dana,negdje predvecer,mogao je biti 25.ili 26.juni 1994.godine,po mene u bolnicu dosla su dvojica cetnika.Naredili su mi da se spremim i da podjem sa njima...
(Sifra:"TJENTISTE II"-"GENERAL HOCE TURKINJU"-2)
|
