Odlučila sam otvoriti blog zato što sam napisala knjigu koju bih htjela izdati, ali kao i kod mnogih drugih stvari u našoj državi nisam dobila priliku. Ljudi kojima je to struka i kojima sam poslala e-mail su rekli da imam potencijala ali da bi se trebalo na knjizi još raditi s čime se slažem, ali kako mi ono ne žele pomoći oko toga odlučila sam se preuzeti stvar u svoje ruke.
Svaki tjedan ću na svom blogu objaviti po jedno poglavlje svoje knjige koja se zove "Katarina Mayer & princeza od Felixa". U knjizi se opisuje život i dogodovštine djevojke Katarine koja je poslana od svoje obitelji u Englesku gdje se školuje u internatu i tamo upoznaje tajanstvenog i zgodnog dečka. Što će se dalje dešavati otkrit ćete sami.
Htjela bi da ostavite iskrno mišljenje o onome što sam napisala zato što će mi to pomoći da se poboljšam.
Katarina Mayer & princeza od Felixa
1. Može li gore od ovoga?
„Vračaj se ovamo mlada damo!“ začujem ljutiti povik majke iz prizemlja. „Nisam završila s tobom! Katarina, spusti se nazad ili… „
Kada je bila na sredini rečenice, došla sam do stubišta i počela se spuštati.
Moja majka, Marija Mayer, je žena u kasnim tridesetima svijetle smeđe kose koja joj doseže do ramena i tamnih smeđih očiju. Općenito su bile blage, pune ljubavi i topline, ali u ovom trenutku su bile ljutite.
„Zašto si to opet napravila? Zašto se stalno moram svađati s tobom?“
„Nisam ja kriva! Glupan mi je htio zaključiti četiri iz matiše samo zato što imam jednu jedinicu iz vladanja, to nije fer!“
„Pa sama si kriva za to. Da naučiš obuzdati tu svoju narav, možda ne bi imala problema s vladanjem. A to nije prvi put da se svađaš s tim profesorom. Po svim pravilima može ti zaključiti četvorku!“
„Zar si ti gluha? Imam same petice iz usmenih i pismenih, najbolje znam matematiku u razredu, a on će mi zaključiti četiri? Da ne bi!“
„Katarina da si se odmah smirila! Tvoje ponašanje je prešlo sve granice! I to nije prvi puta. Nedavno si se posvađala s profesoricom iz engleskog, stalno radiš probleme sa učenicima… Mislim da bi bilo dosta! Umjesto da ostaviš dobar dojam na svoje nove profesore ti stvaraš same neprilike, a tvoje znanje te neće spasiti“
Bila sam ljuta i to jako. Ovako su izgledali dani od kad sam krenula u srednju školu. Idem u prvi razred opće gimnazije, te da budemo iskreni, mrzim sve što ima veze s njom. Uskoro će doći božićni praznici, a ja sam svim profesorima na crnoj listi zbog ponašanja.
„Ovo je treći puta ovaj mjesec da su me pozvali u školu, treći! Toliko ne idem mjesečno May i Michaelu zajedno u školu!“ nastavi majka.
May je moja mlađa trinaestogodišnja sestrica, a Michael moj sedamnaestogodišnji brat. I ono što je rekla bila ja čista istina. Ja sam crna ovca u obitelji, a oni anđelci.
Kada je shvatila da joj nemam što za reći, nastavila je: „O ovom već dulje vrijeme razmišljam, a sada sam shvatila da nemam drugog izbora. Žao mi je Katarina, ali nemam više opcija. Mogu te poslati ili u popravni dom ili u internat. A meni je draža druga opcija. Kada ti otac dođe razgovarat ćemo, ali mislim da je bolje da se pripremiš za odlazak. Razgovarala sam s tvojom razrednicom o tome. Ona također smatra da je tako najbolje.“
Imala sam osjećaj da mi je srce stalo, a sva krv nestala iz tijela. Kada je početni šok nestao, njegovo je mjesto zauzela ljutnja i želja za preživljavanjem. „Ne možeš mi to raditi!“ povikala sam. „Ne možeš… Ne smiješ me poslati u internat!“
Lice joj je postalo još tmurnije, a oči ledeno hlade. Nisam je prepoznavala. Tko je ova žena i što je učinila s mojom majkom?
„Ja sve mogu. Ja sam ti majka, a ti si moja kći. Ja određujem pravila, a ti ih poštuješ, tako to ide Katarina.“
„Mrzim te! Čuješ? Mrzim te iz dna duše!“
Sa suzama u očima sam otrčala u svoju sobu. Nisam se mogla sabrati. Suze su mi nezaustavljivo tekle niz obraze. Kada sam došla u sobu glasno sam zalupila vratima i okrenula ključ u bravi. Nisam željela s nikim razgovarati. Naslonila sam se leđima na vrata i obgrlila se oko struka. Nakon nekog vremena su mi noge popustile i svalila sam se na pod.
Moja soba je velika, s balkonom koji gleda na zapad, na stražnje dvorište koje je lijepo uređeno. Boja zidova mi je ljubičasta, jedna od mojih najdražih. Jedan zid je potpuno tamne, a ostali nježne ljubičaste boje. Pored vrat se nalazio trokrilni ormar s velikim ogledalom na srednjim vratima. Uz najtamniji zid se nalazio veliki krevet s baldahinom i do njega noćni ormarić, a preko puta kreveta je bio regal na kojem su bili LCD televizor, linija, mnoge knjige, slike i svjećice. Ispod prozora, kraj vrata koja su vodila na balkon bio je radni stol na kojem su bili laptop, svjetiljka i neke bilježnice te udžbenici za školu.
Bez imalo volje, digla sam se s kreveta i dovukla se do kreveta. Nastavila sam plakati, ali sam naposljetku ipak zaspala.
Probudilo me kucanje na vratima. Okrenula sam se da vidim koliko je sati. Budilica je vilim crvenim brojevima pokazivala sedamnaest i trideset. Podvukla sam jednu ruku pod glavu, ignorirajući kucanje.
„Keat, molim te otvori mi. Ja sam Michael.“
Pretpostavljala sam da je on, uvijek je bio on. Kad god bih ja napravila neku glupost saslušao bi me i dao mi savjet. Ali danas mi nije bilo da razgovora s njim, ovaj put je bilo drugačije. Nisam dobila kaznu ili tako nešto. Ne, ovaj put me šalju od kuće. Ovaj puta mi oduzimaju jedinu sreću u mome životu. Moju obitelj i Tinu, moju najbolju prijateljicu. Zar sam se stvarno tako loše ponijela? Zar sam stvarno to zaslužila?
Michael nije želio otići. „Odlazi!“, zaderala sam se na njega. „Ostavi me na miru!“
Ali kada si je Michael utuvio nešto u glavu nije želio odustati. „Seko daj mi otvori, pa koliko loše može biti da ne želiš razgovarati sa mnom?“
Voljela sam ga, jako sam ga voljela. Bio je tako dobar, drag, osjećajan, razuman… Ali nekad su me neke od tih osobina tako iritirale.
„Ne razumiješ. Niti ćeš razumjeti, Mike!“
„Pa, onda mi pomogni da shvatim“, odvratio je već pomalo ljut.
Nisam se željela posvađati i s njim, pa sam mu otišla otvoriti vrata. Prije nego je ušao ja sam već bila sklupčana na krevetu. Sjeo je pore mene i stavio ruku na moju nadlakticu.
Michael je moj dvije godine stariji brat. Ima uvijek razbarušenu smeđu kosu i bademaste smeđe oči s gustim trepavicama. U njima sam mogla vidjeti tugu i zabrinutost. Jako je zgodan, imam osjećaj da su sve kokoške iz mog razreda zaljubljene u njega, kao uglavnom i moja najbolja prijateljica Tina. Jako je visok i ima široka ramena, ali je i pametan. Ima super ocijene i igra košarku za školski tim. Sve u svemu, jako je popularan.
Neko smo vrijeme šutjeli, a onda me upitao: „Dobro, i što se dogodilo da je tako strašno i da to ne želiš podijeliti sa mnom?“
Nisam ga mogla pogledati u oči, jednostavno sam se bojala da će me se i on odreći, da ću ostati sama. Ali sam svejedno počela: kako sam se posvađala s profačem, ljutita mama, naša svađa, odlazak u internat, moja povrijeđenost i drzak odlazak.
Nisam mu mogla ništa prešutjeti ni da sam htjela. Od kada sam prozborila prvu riječ, sve ostale su dolazile jedna za drugom, bez moje volje a ja ih nisam imala ni volje ni snage zaustaviti. Kao uostalom ni suze koje su mi se počele opet slijevati niz obraze. Imala sam osjećaj da ću se raspasti na milijun komadića… Michael me zagrlio, a ja sam mu uzvratila čvrstim zagrljajem. Mrzio me gledati kako plačem.
Nakon nekog vremena prozborio je još me čvrsto držeći u zagrljaju: „Pa ne mogu to napraviti!“ Bio je ljut, čula sam mu to u glasu. „Mislim napravila si i gore stvari od male prepirke s profačem iz matiše, pa te nisu poslali u internat!“
„To je stvarno utješno“, sarkastično kažem. „Nije stvar u tome koliko je to loše. Očito je da je to kap koja je prelila čašu. I sada se više ništa ne može napraviti.“
„Probat ćemo. Ni May ni ja im nećemo dopustiti da te strpaju u neki ušljiv internat bez borbe.“
U ovom trenutku sam ga obožavala. Nije da ga obično ne obožavam, ali njegova potpora mi mnogo znači u ovom trenutku. Poljubila sam ga u obraz. „Puno ti hvala, braco. To mi puno znači, pogotovo u ovom trenutku.“
Slabašno se osmjehnuo, a ja sam znala da mu nije lako. Uvijek je stajao između dvije vatre – naših roditelja i mene.
Prekinula nas je zvonjava mog mobitela. „Halo?“
„Ej, Keat, Tina je. Zovem da čujem što se dogodilo? Kako su tvoji reagirali? Nije izgledalo baš najbolje kada te star vodila doma.“
Tina je moja najbolja prijateljica. Iskreno, da nje nema, već bih se odavno prebacila u drugu školu. Ona je slatka cura, malo niža od mojih metar šezdeset osam, s plavom kovrčavom kosom i velikim plavim očima. Vitka je, zabavna, pomalo sramežljiva, ali draga i pametna. Nije ni čudno što se sviđa Michaelu, samo što on ne želi poduzeti ništa u vezi toga kao uostalom ni Tina.
Vidjela sam da je Mike krenuo prema vratima pa sam odmaknula slušalicu od uha i zazvala ga. „Hvala ti, braco, stvarno. Nikad ti se neću moći odužit za ono što si napravio za mene.“
Nacerio se i odvratio mi: „Probaj se kloniti nevolja, to mi je dovoljno. Ne zaboravi na večeru.“Imala sam osjećaj da mi je htio još nešto reći, ali se zaustavio i otišao.
„Ma ništa, mama je poludjela. Želi me poslati u neki internat! Stvarno je sišla s uma!“ rečem joj ljutito.
„Ne mogu to napraviti! To jednostavno nije fer!“ pobuni se ona.
„Znam, Tina, znam. Mike je upravo bio tu, pričali smo i rekao je da će mi pomoći. Neće im dozvoliti da me pošalju pitaj Boga gdje, bez borbe!“
Pokušala sam zvučati samouvjereno, nisam željela da se i ona brine.
„Znam da tvoj brat neće dozvoliti tako nešto previše te voli.“
„Gledaj, sada moram ići, uskoro će večera. Ne želim im pružiti još jedan razlog da me se riješe.“
„Da, imaš pravo. Onda se vidimo sutra u školi? Moraš mi sve detaljno ispričati!“
Stvarno nisam voljela da se brine, u ovih par mjeseci koje se poznamo postale smo stvarno bliske. Gotovo poput sestara. Obje smo se osjećale kao autsajderice i to nas je približilo jednu drugoj. Bile smo kao dvije polovice koje su se našle i stvorile cjelinu. Ona mirna i sramežljiva, a ja živahna i otvorena. Od kad smo se našle jedna drugoj dajemo ravnotežu i snagu.
„Naravno, Tina. Sve ću ti ispričati, baj!“
„O.k. Ciao!“
Veza se prekinula. Ostala sam još malo stajati na mjestu, a potom sam duboko udahnula.
Sad ili nikad, Keat! Sad ili nikad…
komentiraj, 12
