always tomorrow

Ah da. Sve je laž, sve ja laž, samo pusta laž. Što da čovjek više kaže na to sve. Toliko sam iznenađena, toliko sam ljuta, toliko sam jadna, toliko sam tužna. Ne znam što više mislim, a što je najbolje/najgore od svega nakon svega i dalje ga ne mogu gledati kao običnog kretena nakon svih tih uvreda. Iako smatram da i zaslužujem neke stvari, svejedno neke se ne mogu progutati, no ja svejedno po svome. Kasnije žalim, kasnije se lupam po glavi, no taj put tjeram tjeram tjeram. I sada nakon svega, nakon svega ja svejedno stalno razmišljam o njemu, stalno se vrti po glavi, i ne shvaćam što se događa, što se dogodilo? Čemu. Zašto. ČUdno. Nema smisla.
No, da zaboravih, ja sam samo jedna obična drolja, i kurva, i kuja. Pa da, bila sam iskrena pa onda i jesam kurvetina najveća ovdje. A vjerojatno sam imala krivu predodžbu o kurvama. NIsam mislila da je dovoljno samo ovo da postaneš to. Ali dobro. Zaslužih. Valjda sve. Ma on ne vjeruje da meni to nije sve svejedno. Nitko ne shvaća da samo par čaša može srediti stvar. Nitko ne shvaća da samo par sati vožnje mene vodi u propast. NItko to ne može shvatiti, kada nitko ni ne zna. Nažalost. I molim te da više ne proživljavam te sate. Te minute do tamo. Odvratno. Pa nisam bolesna. Zašto bi morala?? Neću. Neću. Ne želim, zdrava sam i mogu samostalno razmišljati. No možda i je tu problem. Možda ja i ne mogu. Kada se želi čovjek dokazati dobije samo k u dupe. Možda je to to. A možda nije. Još želim biti iskrena, no danas više to ne vrijedi. Jer samo budale dobro prolaze. A ja nikako ne prolazim. Iako se u nekim očima čini sasvim drukčije, no ljudi gledaju samo jednu stranu. Ne zanima njih previše ništa drugo. Boli njih briga, samo da je njih njih njih njih i njihovih osjećaja, boli, patnje, tuge. A da, stradaš u saobraćajki, boli te noga, jaučeš vičeš, želiš samo da prođe, a ne razmišljaš naravno da li netko kraj tebe umire možda? U takvim trenutcima ti se živo fućka za to, želiš samo da tvoje dupe ne osjeti bol. A tako ljudi žive i obitavaju. Aha. A neka sam i ja glupača, a neka sam i ja krava, možda to i jesam. Samo mi nije jasno, i samo me boli kada čujem "činjenicu" da sam se dvije godine pretvarala. Tako olako se to izgovori kao da su to dva dana, dva tjedna, dva mjeseca. Pa gdje tu logika? Svjesna sam da logika općenito ne postoji, hvala Radi, ali dobro, gdje je smisao? Tko bi se dvije godine pretvarao, prošao sve i svašta, izgovorio sve i svašta radi... nečeg? To nema smisla. No svaka moja riječ je laž, svaka moja rečenica je šuplja. Ja sam samo jedno veliko govno radi toga što sam išla bit poštena. NO nema veze, kažu da se sve obije o glavu, dobro, i meni će ZASIGURNO, no onda neka i drugi očekuju ista sranja.
I samo se nadam da je to samo njihova faza. Iskreno se nadam da stvarno kuća neće otići, i da ćemo se izvući. Ja se nadam. Ja ne želim odavde. Ja ne mogu odavde. A uostalom, dobro bi došlo svima. Da. Kad bolje razmislim. Definitivno. Ma što pišem više, ne znam ni sama.

18.03.2009. u 15:54 | Broj komentara 0 | Print | # | ^

<< Arhiva >>