Zašto
se, unatoč svemu, još pitam je li moglo biti drugačije?
Neke stvari, izgleda, nikad neće biti dio prošlosti. Ali ja se trudim da mi to ne smeta.
Pitam se ovih dana puno toga. O nečemu je trebalo razmisliti davno prije. Nešto je trebalo učiniti, nešto ne učiniti. Nema smisla sada... ili ipak ima?
Nemam pojma, ali i dalje me neke sitnice suptilno progone.
Ponekad sam netko drugi. Ustvari, 98% vremena sam netko drugi. U preostalih 2% komuniciram. Ne znam odakle potreba da se bude netko drugi, iako se odgovor čini i prejednostavnim:
Nezadovoljstvo. Samim sobom. Odnosom onog što jest, i onog što je u najboljem slučaju moglo biti. Ima i gorih mogućih slučajeva, ali oni izbjegavaju mojim preokupacijama. Ostajem s čežnjom za nečim neuhvatljivim u samom sebi.
Pokušaj bilo čega... raspada se. Ostaje samo na pokušaju. Nikada nije uspjelo biti ništa drugo... Zašto onda pokušavati zaboraviti ono što je moglo biti, i ono što nije moglo biti, kad već znam da je svaki pokušaj osuđen na propast?
Ne znam kako završiti.
Oprostite zbog nekonzistentnosti.
Što god mislili, u krivu ste.
|
