Nekome bitnom
Ovo je jedino što ti ikada pišem
Iako znaš koliko si mi značila. Dobro to znaš.
Ne znam kad je to počelo, nije ni bitno... samo sam jednog dana znao. Znali smo.
Možda sam pao na tvoje zamagljene, čvrste i sigurne oči, možda na ono slovo u tvojem imenu.
Ne, voljena, nije bitno.
Volio sam te kad god si mi trebala, i kad god sam ti trebao. A i inače.
Zapravo, najviše onako, prividno neformalno i usputno, a zapravo...
Topio sam se gledajući tvoj nezainteresiran pogled, zabavljao se zamišljajući tvoje misli u tim trenutcima. Iako, znao sam da ne moram ništa zamišljati. Bio je dovoljan lagani dodir ruke da mi to poručiš. Jednom zasvagda.
I volio sam te, što god drugi tvrili o opstojnosti Ljubavi u ovom materijalnom sivilu.
Volio sam te dok si se pred drugima pravila samouvjerena,
i dok si preda mnom znala da se ne moraš praviti.
Jer nisi bila, nikada. Ali ja sam te dobro razumio. Možda i predobro.
Volio sam te dok si drhtala, dok se tvoja duga kosa opirala udarima vjetra i tuđim hirovima. Morala si ostati savršena.
Volio sam te dok nisam volio tvoju muziku, i dok sam bez daha gledao kako se praviš da ti se sviđa ono što sam ja slušao. Zapravo sam se samo bojao neslaganja.
Volio sam te kad si mi potvrdila da se nemam čega bojati.
Naravno da mi nisi nikad trebala reći da me voliš. Ni ja tebi, ali svejedno sam to ponekad govorio. Tako da te nježno probudim iz one pasivne svakodnevnice. Volio sam misliti da ti se to sviđa.
Nisi mi trebala reći da me voliš, točno. Nisi me trebala niti poljubiti, niti mi uhvatiti ruku dok sam hodao kraj tebe. Trebala si samo biti tu. Ma zapravo, trebala si i manje od toga.
Ali nisi.
Ja jesam, a ti nisi. I zato je sve što smo imali nevažno.
Toliko shvaćanja, slaganja, šutnje.
Toliko pogleda, zagrljaja, dodira.
Toliko mjeseci.
Toliko ... ljubavi. Uzaludno potrošene ljubavi.
Bačeno u vjetar.
|
