goliaths disarm their davids

ej. dobro jutro il kaj već. totalno ludilo nas hvata polako, još malo, još mesec dana i rekli bumo zbogom školi, bar srednjoj. osim ak padnemo, a nadam se da nebu takvih puno i da ja nebum među njima. kak za ve zgleda, ja sam se više-manje osigural kaj se toga tiče, pa sam onda bez brige. a i bolje je tak, jer se nebrem vučiti. mislim, neje da sam se do ve nekaj, ali nonstop mi se po glavi mota neš kaj je trebala biti tema ovoga posta pa je onda ionak jako teško očekivati da bum neš zapamtil s tih svojih nečitljivih bilježnica (ajd zrinka, nek ti bu, nakon puno vremena ti priznam da neznam pisati i gotovo, kaj ve).
i tak, svašta se čuje zadnjih dana o raznim ljudima i stvarima, al blog mi ne zgleda kak mesto za to... možda bi mogel napisati tek tolko da bum se mogel podsjetiti na takve i slične događaje jenput dok bum stari deda v penziji i dok me striček alzhajmer prime, mada se nadam da me nebu, ali čemu...
bitno samo da ne pišam v duginim bojama. neznate kaj bi to trebalo značiti? neje bitno, oni koji moraju, znaju.
tolko za ve, očekujte novi post uskoro jer ko čeka na noge se dočeka. provjereno više puta raznim metodama, mada neke nesu baš najbezbolnije, al bolje to nego na glavu, mada ovo drugo nesam na sreću iskusil iz prve ruke.
ajd pozdrav za ve i naravno pusa mojoj dragoj