"Kako ti to misliš, da nećeš radit? Šta si popizdila?"
Zbunjeno je priupita moj muž.
"A Mile moj ja san ti u prošlom životu bila princeza, a princeze ti ne rade." Spremno sam odgovorila.

Naime, ja van nevirujen u rad, rad je ubija najviše ljudi. Ni lula, ni gemišt, ni trava nisu toliko ljudi satrali koliko je jedan običan rad.
Rad uzrokuje stres, a stres je ubojica.
E, a ja van jaaako volin živit.
Lipo mi je, sve te tićice i nebo i gemiš i jubav...
A kako ga jako volin, čvrsto san odlučila živit najmanje ka Milina baba Maša.
Ona van je prava stina, te nema da nema.
Tako san vam ja odlučila priminit tu svoju teoriju u strogu praksu još i više otkad san se udala.
Ali ono što nisan očekivala je to da je i moj Mile u prošlom životu bija princeza.
I tako su se našle dvi princeza skupa u braku i nijedna nije tila da radi.
Unatoč tome, dvi princeze već drugu godinu žive u velegradu.
Prva in je bila teška jer nisu znala šta ih čeka, a i očekivanja okoline da nađu posao su bila naporna.
Unatoč tome familija je bila oslonac i stina i uskakala kad god je princezama tribalo.
Na kraju lita shvatili smo da je lako tako.
Uspili smo preživit bez rada i stresa i ja sam se odmah sitila onog šta je oni pisac Koeljo reka u Alkemičaru.
To van je išlo vako:"Ako znaš šta želiš, cili svemir će se pobrinit da to i dobiješ".
Mi smo tili ne radit i cili svemir nam se nasmišija.
Moj Mile igra tenis, a ja iden na dramsku. On van ima 33, a ja 24 godine i baš nam je lipo.
Nemamo dice, podstanari smo i živimo pomalo boemski. Iz dana u dan.
Mislin da tako možemo živit još najmanje 100 godina.
Sve van ja to govorin jer van želin poručit da ne radite. Ako već želite umrit fino se lezite na prugu pa će biti brže nego da se polako ubijate.
Znan da sve ovo zvuči ka nemoguće, ali to van je u glavi...ja bi van radije bila ispod mosta nego radila.
Rad je precijenjen, a ja van neću da buden čovik podcinjen.
Nije mene mater đabe rađala nit me moj Mile naša na cesti.
Baš zato ja san vam jako pametna i nije mi jasno kako je svit danas pun debi-la
Rade od zore do mraka za neku malu paru s kojon se mogu počastit samo kutijom k plus keksa i ka moraju bit zahvalni.
Ne morate biti zahvalni, oni vama tribaju biti zahvalni jer punite đepe "biznismenima"koji uzimaju kruv poštenom svitu, kupuju sebi bmw i ljetuju na Kanarskom otočju sa parama zarađenin vašim znojem.
Moja mater i otac više me ni ne pitaju za posal. Znaju da san ja princeza, boem i revolucioner.
Moj je rad ovo šta pišen.
Moj rad za koji ne dobivan paru, ali guštan i ko ti to more platit?
Ne more mi nikakvi biznismen platit vrime sa mojon srećicon, dan bez stresa i slobodno vrime kad god poželin.
U novčaniku iman dvista kuna i to mi je dosta, svemir se uvik pobrini da mi napuni đepe i ja van se uopće nebrinen.
A sada iden spavat sa mišlju da sam doprila do vas i da san vas natirala da se zapitate jeste li i vi zapravo princeze kojima su isprali mozak?
Jer ako jeste bilo bi vrime da odete šefu i jasno i glasno rečete:
"Tri te đavla odnila i tebe i taj posal! Neka ti drugi debil rinta za tu crkavicu, al ja neću".
I vidjet ćete-nema da nema.

Oznake: obitelj, rad, posao, politika, Kultura, svijet, život, filozofija, mudrosti