Sometimes

25.08.2004., srijeda

Ja san dosa ovdeka prije sedan godisc. I bi san tri miseca, racuna san tako, kod rodbine. I nisu me mogli trpiti. Skolova san se, a oni ki su imali mogucnosti to nisu. Dvajset godisc, svako lito su srali i spali kod mojih. A meni se kavra udostojila nakon misec dan reci da ca ne iscen stan. I posa san ca. Svako jutro san se budi s mislju da triba jos jedan dan prizivit. Pa san se sebi smija: ako san pasa kroz rat unda cu i kroz ovo sranje. I svaki od nas pasa cakoder tako u zivotu i misli san ni moja najgora, ali zac se to meni moralo dogoditi. Bi san gladan, ali ljudi ki nikad nisan vidi pomogli su mi puno. Objasnili su mi da u teskin momentima ni sramota traziti pomoc. Samo covik kroz zivot mora hoditi san i ako misli ca ucinit u zivotu ne smi se oslanjati se na drugoga. Vrime kolektivizma je zamjenjeno osobnom odgovornoscu. A prijatelji ce biti sretni da su ti pomogli i nece zaviditi na tomu jesi li uspi. bit ce in krivo ako nisi. Ali onomu komu si virova i ki te je hiti ka staru stracu i koga zelelnilo vata od ljubomore na tomu ca si uspi, poruci samo jedno:Odjebi!

A SVET NEKA SE I DALJE OKRECE

- 21:52 - Komentari (2) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>