29.11.2004., ponedjeljak
Ringišpil
|
Curi od jutros od četiri- pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise iste kulise.
Poliva kiša al' to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k'o severni Banat,
manje više, i sa kišom i bez kiše.
Vreme se vuče k'o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: "Konobar, un cafe' macchiatto". Pa da.
Prolazi vreme, al' to mu je manir,
i sve je to plitko k'o plekani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dodji, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.
Veče se klati k'o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
- gravitacija začas uzima svoje.
Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al' shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dodji, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje.
Sustajem ,odustajem, pritiska me kao pegla.
Javi se, pojavi se, dodaj svetu malo legla.
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo legla.
O, daj okreni...
sustajem, odustajem...
taj ringišpil u mojoj glavi...
|
28.11.2004., nedjelja
Poluuspavanka
|
Hej, otkači šlepove!
Nanišani jutro i pusti tu stvar neka klizi.
Postoje kod Amera reči za to:
"Take it easy", lutko lepa,
zrela se breskva nebom cepa.
U kosu me zadeni,
k'o malenu sedefnu šnalu me skri iza temena.
Svi satovi svemira žure,
mi imamo vremena, puna kapa.
Noć i nas dvoje, stara klapa.
Nije ovo uspavanka,
pesma gnjavanka,
buenas noches ciquita,
to smo smislili vrag i ja,
to je magija,
tajni prolaz kroz noć.
Baš polaze galije
do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oči...
U tajnoj sam misiji!
Moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj pučini
a ja sam na ovoj planeti
da sretnom te učinim, spavaj samo.
Ne znaju oni šta mi znamo.
Nije ovo sweet baby dream,
glupi evergreen,
nema ljutnje Sinatra.
Ova pesma te voli sva,
to je molitva
za još jedan lep san.
O, ne boj se granica i naslovnih stranica,
nema tih glupih stanica
na putu do jutra.
Nije ovo uspavanka,
pesma gnjavanka,
buenas noches chiquita,
to smo smislili vrag i ja,
to je magija,
tajni prolaz kroz noć.
Baš polaze galije do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oči...
|
25.11.2004., četvrtak
Za treću smenu
|
Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde...
Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k'o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug...
Skoro će svanuti dan, još jedan praznik.
Svi su ti plavi k'o san, svi su ti isti.
Budiš se retko u šest, samo po kazni,
kad moraš negde na put ili na ispit...
Pa naspi još jednu...
Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Možda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik...
Pa naspi još jednu...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi jos jednu za moje drugare.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere, naspi još jednu za treću smenu...
|
23.11.2004., utorak
Šansona
|
O Bože dragi, sve što kažem odmah vuče na šansonu.
Tako na penal dospevam da svaku glupost otpevam.
I već se plašim da sam veštac, ili već u tom fazonu
jer sve što pevam pogodim, uvek se tako dogodi...
Gone me ko da sam vražiji vrag,
i sve je manje onih kojim sam drag,
i sve je više onih što mi baš nisu skloni...
Hteli bi da mi smrse končiće,
ali pobrkaću im lončiće,
imam na kapi nove, ratne zvončiće...
Za teta-lije iz pešadije baš nisam po rezonu.
Nešto im nisam logičan, jasno, čim nisam običan.
I sve što ne sme da se kaže ja provučem kroz šansonu,
i kad se vlasi dosete - isteklo vreme posete...
Gone me ko da sam vražiji vrag,
i sve je manje onih kojim sam drag,
i sve je više onih što mi baš nisu skloni...
Hteli bi...
Ova konkurencija baš prija, zgodni momci za sezonu.
Mene je sreća služila, sezona se odužila...
O Bože dragi, sve što kažem odmah vuče na l' šansonu,
i neki misle: lako je... Dabome, deco, tako je.
Gone me ko da sam vražiji vrag,
i sve je manje onih kojim sam drag,
i sve je više onih što mi baš nisu skloni...
Hteli bi ...
|
22.11.2004., ponedjeljak
Nema više benda kao Neoplanti
|
Nema više benda kao Neoplanti,
to je bilo da se priča da se pamti,
da smo tad ovo znali svemu bi odoleli.
Pratili me posle neki muzikanti,
tezgaroši, manje-više kalkulanti,
al' brak iz računa, nismo se mi voleli.
O, dobri dani, best-of-all,
kad svirao se rock and roll,
i kad su čak i stari konobari plesali.
I ljuljao se ceo svet,
sve pesme znali napamet,
danas me cene važni krugovi,
a gde su sada moji drugovi?
Gde su sada moji drugovi?
Nema više benda kao Neoplanti,
to je bilo da se priča da se pamti,
slavna vremena davna iza nas!
Nema više fudbalice posle probe,
preferansa u tišini garderobe,
kako se fajront bliži, sve to prima drugi tok.
Sve se manje čuju one prave psovke,
sve je manje one prave viljamovke,
i sve se češće čuje "Meni jedan gusti sok".
O, dobri dani, best-of-all...
Nek ide život, nek ide život,
i nek se pleše za sve to što beše...
|
21.11.2004., nedjelja
Bezdan
|
Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noć mi preti, ponoć i pusta tama,
kad me se samo dohvate.
Više me ne voliš,
kad se vraćam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda čudna,
lažna srebrna stvar.
Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.
Ne slušam više šta šapućeš dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet počinje...
Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?
Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.
|
20.11.2004., subota
Pa dobro gde si ti
|
Nikad nisam bio momak oko kog se diže larma,
ali mislim da sam faca i da imam nekog šarma.
Možda grešim, al' ja sam takvog dojma.
Neki misle da sam led, neki misle da sam vatra,
meni stvarno nije važno, šta ko misli ili smatra,
kada ona o tome nema pojma.
I uvek smišljam neki novi stih, i neki fazon drukčiji od svih,
al' uvek kad je sretnem kažem ja istu stvar:
Pa dobro, gde si ti? Baš sam ovih dana hteo da te zovnem.
Hej, reci mi, dal' još uvek imaš onaj broj sa 203?
Pa dobro, gde si ti? Što ne navratiš, kod kuće sam popodne?
Hej, reci mi, kako mama, kako tata, kako baka, kako svi.
Svake noći sanjam film u kom je ona glavni akter,
smišljam koju boju voli, smišljam kakav je karakter.
Kako spava, ili tome slično.
Ja bih znao da je volim, ja bih znao s njom da maštam,
da je čuvam, da je ljubim, da joj lažem, da joj praštam
- to bi hteo da joj radim lično.
I uvek smišljam neki novi stih, i neki fazon drukčiji od svih,
al' uvek kad je sretnem kažem ja istu stvar.
Pa dobro, gde si ti? Baš sam ovih dana hteo da te zovnem.
Hej, reci mi, dal' još uvek imaš onaj broj sa 203?
Pa dobro, gde si ti? Što ne navratiš, kod kuće sam popodne?
Hej, reci mi, kako mama, kako tata, kako baka, kako svi.
Nekad ne znam da li sanjam, nekad ne znam šta je stvarnost,
ja sam hteo tačno takvu, to je čudna podudarnost,
tačno takvu, ma ozbiljno vam kažem.
Jedni misle da je nežna, drugi tvrde da je gruba.
Jedni misle da je super, drugi misle da je truba.
Ja se slažem, ma ja se uvek slažem.
I uvek smišljam neki novi stih...
|
19.11.2004., petak
Pokaži svima da vrediš
|
... Postani kovač il' veterinar,
Al' gledaj želje da slediš,
Pokaži svima da vrediš.
Postani pevač, postani kuvar,
Postani pilot, il' lovočuvar
Al' gledaj želje da slediš,
Pokaži svima da vrediš.
Postani rudar, postani lekar,
budi kesonac, il' apotekar,
Al' gledaj želje da slediš,
Pokaži svima da vrediš.
Postani monter, postani turist,
Postani docent, il' avanturist,
Al' gledaj želje da slediš,
Pokaži svima da vrediš.
I ako dospeš u krivi kutak,
Sačekaj mirno pravi trenutak,
I gledaj život da slediš,
Inače ništa ne vrediš...
|
18.11.2004., četvrtak
Jaroslava
|
Umesto molitve rekla si "O tom ću misliti sutra..."
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O'Hara... Tvoj preslikan lik...
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra...
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik...
Još jednu noć si izgurala sama... Čehov je zaspao blaženim snom...
Ni ne zna da je orgijala tama... Pod prozorom...
Vetar je vežbao violončelo.. Čežnjive skale u nedogled...
Zora ti brižljivo pipnula čelo... Negde u tebi je goreo led...
Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju...
Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju...
Sve mi nedostaje... Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata...
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?
Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje ko Atlantidu...
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg...
Da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu...
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetaču još crtam tvoj profil... Suvišna pitanja izbegnem fintom...
Ime ti ispišem u svakoj strofi... Nevidljivom tintom...
Pod mojom jelkom do proleća stoji... Jedino dar tebi namenjen...
Zauvek fosil tvog struka postoji... Na mome dlanu okamenjen...
Princezo, javi se... Neke se pobede dobijaju na juriš...
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš...
Opasno postaje... Na durske akorde se paučina hvata...
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... Princezo, dosta je...
Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju...
Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju...
Sve mi nedostaje... Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata...
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?
|
17.11.2004., srijeda
Kad je tuga, treba da se cuga
|
Život nije uvek bog zna šta
al' za svaki slučaj uvek uzmem šta mi da
parče neba, parče leba
i najviše sna
A kad sam tužan
da bi mi bilo fino
ja često sam taj džumbus
potopim u vino
Dajte mi vino,
vino nek se toči,
dok traju dani,
a naročito noći
jer tu je tuga ta moja stara druga
a kad je tuga onda treba da se cuga
Dešava se da izgubim sve:
ženu koju volim,
neke dobre drugove.
Zaboravljavam sve
i praštam davne dugove,
sve svoje boli ja lečim znanim lekom:
rumenim vinom, ta neću valjda mlekom?
|
16.11.2004., utorak
Nedostaje mi naša ljubav
|
Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...
Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...
Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...
|
15.11.2004., ponedjeljak
BALKANSKI TANGO
|
Ovaj život je san...
Mala kuća kraj rampe... Snop žućkaste lampe... I zalihe tuge...
Nažalost, ružan san...
Ćale notorni smuk... Keva s daskom za luk... Manekeni za jad...
Sve je morao sam...
Prst na orozu lagan... U srcu uragan... I skok preko duge...
Brum šlepera...
I sa dvadeset dve već je imao sve... Nju je video tad:
Lud sam za tobom, pače, ali lud sam ionako...
Tražim te otkako za sebe znam...
Budi moj ortak, mače, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam...
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji? Pa bolje da odmah probamo sve...
Za sitan groš kupi me... Razmaži te divlje kupine...
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih... I ja ću za nas osedlati strah...
A ti me ljubi do zla... Dok ne izgubim dah...
Ona... Seoski krin...
Noćni bus iz provanse... "Miss Nikakve Šanse"... Tek statista sreće...
Presečen film...
Ćale, prosvetni miš... Keva, izlizan pliš... Sestra ružna ko vrag...
On je bio njen tip...
Prve noći u dvosed... Pa druge na trosed.... A treće... Ih, treće...
Nek puknu svi...
Kad je njen mladi Don spusti pravo na tron... Kao višnju na šlag...
Lud sam za tobom, pače, ali lud sam ionako...
Opet loš deja vu...
Jutro mokro ko ribar... I profi kalibar... Počinilac neznan...
U čitulji...
Pune stranice dve... Mafija... I DB... Složno žale za njim...
Balkanski Tango uvek završi na trotoaru...
Đavo je kredom upisao bod... A ona lagano niz ulicu staru...
Tražeći sponzora punog ko brod...
Dok klatno tašnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko sveži but...
U beli prah smrvi dan... I mrmlja refren odnekud znan:
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih... I ja ću za nas osedlati strah...
A ti me ljubi do zla... Dok ne izgubim dah...
|
14.11.2004., nedjelja
SVIRAJTE MI JESEN STIŽE
|
Toga jutra sam stigao putničkom klasom,
pa kući sa stanice časom,
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
- suvenir na stražarske dane.
Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je k'o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa će ti svirati a ti ćeš birati".
Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča,
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće,
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.
Tad me spaziše cigani,
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih!
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati!"
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moEja...
Retko odlazim kući a pišem još ređe,
i slike su bleđe i bleđe,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.
Nikom ne pričam o tome.
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...
|
13.11.2004., subota
D-moll
|
Odlutaš ponekad i sanjam sam.
Priznajem, ne ide, ali pokušavam.
I uvek dodje d-moll.
Spusti se k'o lopov po žicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i teško prodje sve to.
Jedan d-moll me dobije kako odeš ti. U sobi je.
Glupi d-moll uvek sazna kad je to.
Uhvati me čvrsto i ne popušta.
Lud je za tišinom, to ne propušta.
Vodi me u svoj plavičasti dom.
Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?
Ponekad te nema i sasvim sam
izmišljam način da malo smuvam dan,
ali je lukav d-moll.
Pusti da se svetla svud priguše,
sačeka poslednje zvezde namiguše
- vuče mi rukav: "Idemo!"
Plaši me on, gde si ti? Hiljadu se stvari moglo desiti...
Glupi d-moll, za kim tuguje svu noć.
Uzme me u svoju tamnu kočiju.
Nebo primi boju tvojih očiju.
Znam taj put, to je prečica za bol.
Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?
Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana
i neke stvarčice od herendi porcelana.
I jedan pulover u kom si bila...
I ostala je ploča "Best of Ru Cooder"
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao željan,
dok me bude
moja mila...
|
12.11.2004., petak
RAČUNAJTE NA NAS
|
U ime svih nas iz pedeset i neke
za zakletvu Titu ja spevo sam stih.
Ne spominjem prošlost ni bitke daleke,
jer rođen sam tek posle njih.
Al' život pred nama još bitaka skriva
i preti nam, preti, k'o duboki vir.
Ja znam da nas čeka još sto ofanziva,
jer moramo čuvati mir.
Računajte na nas.
Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al' negde u nama je bitaka plam,
i kažem vam, šta dobro znam:
računajte na nas.
U ime svih nas iz pedeset i neke
za zakletvu Titu sam spevala stih.
Ne spominjem prošlost ni bitke daleke,
jer rođena sam posle njih.
U nama je sudbina budućih dana
i neki se možda i plaše za nju.
Kroz vene nam protiče krv partizana,
i mi znamo zašto smo tu.
Računajte na nas.
Sumnjaju neki ...
|
11.11.2004., četvrtak
REQUIEM
|
Kad god prođem ulicom sa tvojim imenom
pomislim na onu pesmu...
Već je godinama ne pevam,
stari refren nikom ne treba.
A ljudi pesme kratko pamte, Komandante...
Ostaće u knjigama i priča o nama:
Balkan krajem jednog veka.
Svako pleme crta granicu.
Svi bi hteli svoju stranicu...
Tope se snovi kao sante, ej Komandante...
Na barikadama su opet zastave,
svet ide k'o na praznike.
I decu izvode s jutarnje nastave
da vide gladne radnike...
A gde smo mi, naivni,
što smo se dizali na "Hej Sloveni"?
Kao da smo uz tu priču izmišljeni...
Vremena su nezgodna za momka kao ja
koji gleda svoja posla...
Nisam lutak da me naviju.
Imam samo Jugoslaviju...
Sve druge baklje bez mene plamte, e Komandante...
Na barikadama su opet zastave...
I svi su tu da dobiju na toj lutriji...
Na barikadama su uvek najbrži,
al' nikad i najmudriji.
A gde smo mi, naivni,
što smo se dizali na "Hej Sloveni"?
Kao da smo uz tu priču izmišljeni...
I prevareni...
I kad god prođem ulicom sa tvojim imenom
pomislim na Panta rei...
Baciće se, tako, neki lik
kamenom i na tvoj spomenik.
Jer sve se menja, i sve teče... Čoveče.
Jer sve se menja, i sve teče... Čoveče.
|
10.11.2004., srijeda
PRVA LJUBAV
|
Tad još nisam ništa znao
i još nisam verovao,
da na svetu tuge ima.
Jedino mi važno bilo
da postanem levo krilo
il' centarfor školskog tima.
Tad sam iznenada sreo
najtoplijeg leta deo,
to su njene oči bile.
Imala je kose plave
i u njima na vrh glave
belu mašnicu od svile.
Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.
Kad je prošlo đačko vreme,
padeži i teoreme
i stripovi ispod klupe,
nije više bila klinka,
počela je da se šminka
i da želi stvari skupe.
Tako mi je svakog dana
bivala sve više strana,
slutio sam šta nas čeka.
Pa sam prestao da brinem
kako da joj zvezde skinem,
postala mi je daleka.
Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.
Danas je na sedmom nebu,
kažu mi da čeka bebu.
Našla je sigurnost, sreću, dom...
Ima muža inžinjera
pred kojim je karijera
i mesto u društvu visokom.
Ja još kradem dane bogu.
Ja još umem, ja još mogu
da sam sebi stvorim neki mir.
Još sam sretan što postojim,
pišem pesme, zvezde brojim.
Još sam onaj isti vetropir.
Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.
|
09.11.2004., utorak
PORTRET MOG ŽIVOTA
|
Vetar prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
djavo prste u farbu umače.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čežnjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.
Roze nadjoh medj' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah ridju iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.
Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ove, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
|
08.11.2004., ponedjeljak
NEKI NOVI KLINCI
|
Moj deda već dugo ore nebeske njive,
ali baka još čuva sve stvari i sliku našeg sveca.
Na dan kad sam rođen, tu je posađen orah,
i u avliji pod gustom krošnjom sad igraju se deca.
Neki novi klinci...
Kroz maglu treperi devet sveća na torti
tad sam dobio par mandarina i malog belog zeca.
U maju još uvek zriju komšijske bašte,
ali trešnje i zelene kajsije kradu druga deca.
Neki novi klinci...
Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata,
ima klinca od četiri i po i uči ga da peca.
Ponekad ga sretnem, mahne kroz prozor kola,
a u porti, za loptom sad jurcaju neka druga deca.
Neki novi klinci...
A ja, ja se kockam sa prevarantom životom,
iz rukava on svakoga dana izvuče nekog keca.
I stariji mi kažu: "Sad si u pravom dobu!"
A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca.
Neki novi klinci...
|
07.11.2004., nedjelja
ŽIVOT JE JEDNOSMERNA CESTA
|
Pomislim nekad na bivša jutra,
na bivše ljude i bivša mesta,
al' put me vodi samo u sutra.
Život je jednosmerna cesta.
Pamtim detinjstvo – dom, svaki kutak:
krov posle kiše crven ko kresta.
Ne mogu tamo ni na trenutak.
Život je jednosmerna cesta.
Sećam se svoje ljubavi rane.
Poljupca prvog u senci bresta.
Ne mogu nazad u sretne dane.
Život je jednosmerna cesta.
Svi idu dalje, i ja sa njima.
životni pravac moram da pratim,
a toliko divnih časova ima
u koje želim da se vratim.
U svoju prošlost ne mogu stići
sve da poživim godina dvesta.
Na drugu stranu uvek ću ići.
Život je jednosmerna cesta.
|
|
