9. poglavlje

Petak. Rano ujutro. Sjedila sam na prozorskoj dasci i gledala perivoj. Nisam mogla vidjeti rosu na travi, ali sam znala da je tamo. Proljetna su mi jutra najljepša. Oko pola sedam sam se obukla probudila cure. Sihaju nikada nije bilo teško probuditi, a Gia se bunila, ali ipak ustala. Izzie, ona je bila nesnosna. Nema šanse da ju se probudi jednim pokušajem. Uviek sam bila viješta u spletkarenju, tako da sam se i sada dosijetila kako je probuditi. Otvorila sam vrata spavaonice i naluknula se.

„Ej, Aaron, ne, ne će se probuditi. Samo ti odi bez nje.“

Glumila sam, naravno, ali bilo je uspjeha. Izletila je iz kreveta i našla se pokraj mene, a kada je shvatila što sam napravila skoro me udavila. Na kraju je samo rekla da će mi to već nekako vratiti. Spremile smo se i sišle u društvenu. Cure su otišle u Veliku dvoranu na doručak, a ja sam čekala Davida. Starz i Aaron su se zajedno spustili iz spavaonica, ali David nije bio s njima. Eh da, oni dijele spavaonicu.

„Jutro.“ Pozdravili su me.
„Jutro. Cure su dolje na doručku. Gdje je David?“ upitala sam ih.
„Još gore.“ Rekao mi je Starz.
„Smijem?“ pitala sam misleći na to da li smijem u spavaonicu.
„Aha. Mislim da da.“ Rekao je Aaron, a onda se nadovezao. „Nažalost, već je obučen.“ Htio me isprovocirati, a ja sam mu ovaj puta odgovorila malo zapanjujuće.
„Uskoro neće biti. Za to ću se pobrinuti.“ Aaron se samo zabuljio u mene, a i Starz je razrogačio oči.
„Papa dečki.“ Rekla sam im i krenula prema muškim spavaonicama. Dok sam se penjala stubama otkopčala sam četri gumba svoje zagasito plave košulje. Kosu sam raspustila i dosezala mi je do struka. Kada sam ušla u spavaonicu ona je bila prazna. Naslonila sam se na vrata.

„Dobro jutro.“ Neodređeno sam pozdravila. David je izašao iz kupaonice obučen u tamne traperice i jednostavnu bijelu košulju kratkih rukava.
„Nije li to malo napasno?“ upitao me gledajući moju odjeću.
„Samo za određene osobe.“ Prišao mi je i poljubio me. Imala sam namjeru provesti svoj plan u dijelo. Ruke sam mu oplela oko vrata ne dopuštajući mu da se odmakne ni centimetar od mene. Kada se odmaknuo od mene na trenutak da me pogleda samo se zahihotao jer je shvatio svrhu moje odjeće. Shvatio je da ga pokušavam zavesti. Ali nije shvatio što mislim poslije toga, pa mi je popustio misleći da je to sve što želim. Ponovno me poljubio stavivši jednu ruku meni na zatiljak, a drugu oko struka. A onda sam ja maknula ruke s njegova vrata i spustila ih do svoje košulje. Pokušala sam je što brže do kraja otkopčati i išlo mi je, ali onda se David odjednom ukočio. U istom se trenu našao korak od mene.

„Što to radiš?“ promuklo me upitao.
„Zar ne možemo markirati dva sata?“ izbjegavala sam temu.
„Ne.“ Odrješito je rekao. Otkopčala sam zadnja dva gumba košulje i pustila ju da padne na pod.
„Jesi li siguran?“
„Da.“ Prišao mi je i podigao košulju s poda. „Molim te, obuci se.“
„Ne.“ rekla sam mu i nisam uzela košulju. „Objasni mi.“
„Što?“
„Zašto se tako ponašaš.“
„Ja... trebali bi prije razgovarati. Nemoj se, molim te, ljutiti.“ Poljubio me u čelo i ponovno ponudio košulju. Prvo sam okljevala, a onda sam je uzela.
„Hvala.“ Rekao je s olakšanjem. „Znaš, ne mogu se koncentrirati kad si mi takva.“ Pokajnički se nasmještio. Navukla sam košulju i krenula je zakapčati, ali su mi se prsti tako tresli da mu nije uspjevalo. Tek me sada sustiglo. Šok. Osijećaj odbijenosti. Spustila sam pogled. David me odjednom primio za ruke i stavio ih iza svojih leđa, a onda me zagrlio. Tek sam tada, po mrlji koju sam ostavila na njegovoj košulji shvatila da plačem. Duboko sam udahnula i obrisala suze, ali su mi se ruke još tresle.
„Daj, ja ću.“ Rekao je David i zakopćao mi košulju. Do kraja. Kada sam se napokon sabrala znala sam što želim reči.
„Oprosti.“
„Hej, nemoj se ti ispričavati.“ Ponovno me zagrlio i gladio po kosi kao kakvo dijete. Pustio me tek kada mi se disanje potpuno smirilo.
„Slušaj.“ Pogledao me u oči. „Želim razgovarati s tobom zato što moraš znati neke stvari. Jasno?“ glas mu je bio autorativan i odlučan.
„Da, jasno.“ Nasmiješila sam se.
„Sada moramo na nsatavu. Počinje za 10 minuta.“ Povukao me iz spavaonice prema kabinetu proricanja sudbine.
„Ovako, poslije ja imam još i metlobojski trening pa ne ću imati vremena, ali nađemo se ispred društvene u pola sedam. Može?“
„Može.“

Ušli smo u učionicu jedva minutu prije profesorice. David je sjeo kraj Starza i Olivera, a ja kraj cura. Rekla sam im da ništa nije bilo. Nakon što je napokon zvonilo izašli smo svi zajedno iz učionice. Aaron je stajao pred njom i prišao mi čim me ugledao.

„Poslije nastave.“ Rekla sam mu.
„Ne.“
„Da!“
„Kada?“
„U 4.50. Ok?“
„Bolje ti je.“ Odbrusio je, prostreljao Davida pogledom i otišao.
„Što je ovo bilo?“ upitala me je Sihaja.
„Zabrinuti braco.“ Protisnula sam još ljuta kroz zube.
„Ma baš je sladak.“ Komentirala je Izzie na što smo nas šestero crkli od smijeha, a ona se zacrvenila.

A nastava k'o nastava, ništa posebno. Za ručkom smo raspravljali o napitku kojeg će mo pripravljati slijedećih šest mjeseci. Pauza za ručak od sat vremena je brzo prošla, a ja na svu sreću nisam srela Aarona. Kada smo išli prema staklenicima, Gia me povukla na starnu.

„Trebam tvoj savijet.“ Grozničavo me pogledala.
„Gia? Što je?“ odmah sam se zabrinula. Odvazala je maramu s vrata i na vratu su joj se ukazale dvije tamnoljubičaste masnice.
„Bože Gia!“
„Znam, znam. Nisam mislila da će biti tako vidljive!!“ uspaničila se.
„Samo malo. Zašto si u takvoj panici? Samo kaži Fredu da ne grie tako jako.“ Zgrozila sam se na tu pomisao.
„Stvar je u tome što mi to nije napravio Fred!! Ayumi, sijećaš se Jamesa? Bivšeg?“ razrogačila sam oči.
„Aha, sijećam ga se. Kako si mogla?“
„Znaš kako mi je krivo! Kunem ti se da se više nikada neće ponoviti! Ali jučer me uhvatio nespremnu!“ paničarila je. Jako. Primila sam je za nadlaktice.
„Gia! Smiri se. U redu je. Nemoj reči Fredu, a ne ću ni ja. I nemoj da se ponovi.“
„U redu.“
„Duboko udahni.“ Poslušala me i malo se smirila. Krenule smo prema staklenicima.
„Kako da to prekrijem?“
„Puder, draga moja. I imam ja nešto posebno za tebe. Prekriva sve.“
„Hvala.“ Zagrlila me.
„Nema problema.“

Sat je bio ubitačno dosadan. Iako volim Travarstvo, ovo je bilo stvarno dosadno. Zapravo sam osamdeset posto vremena razmišljala o Davidu i tom razgovoru. McGonagallican je oduzela Gryffindoru 10 bodova zbog moje nepažnje. Iskreno, nije me bilo briga. U 16.50 je Aaron stajao pred učionicon. Okrenula sam očima. Izzie ga je na brzinu poljubila, a onda su svi otišli negdje se zabavljati.

„Da?“ upitno sam pogledala Aarona.
„Ti misliš da je ova tvoja veza s Davidom ozbiljna, jel?“
„Da.“
„Što ti je bilo danas ujutro?“
„Ništa.“
„Ayumi...“
„Gle, moja stvar, nije li?“
„Što se dogodilo ujutro?“ prešao je preko mojeg pitanja.
„Ništa.“ Smireno sam odgovorila.
„Jel ti želiš...?“ bilo mu je neugodno.
„Da, želim.“ I dalje sam bila smirena. Jako sam ga dobro poznavala i znala sam da se ponaša prezaštitnički.
„Ja sam...“
„Da?“
„Razgovarao sam s Davidom...“
„Molim?“
„Rekao sam mu da ne dozvoljavam to.“
„Ti ne dozvoljavaš? Ti?“ razljutio me, ali nisam vikala.
„Imaš 15 godina...“ a ne.
„Slušaj me“
„Ayumi...“
„Ne! Slušaj me.“ Naredila sam mu. Zašutio je. „Ti se ponašaš previše zaštitnički. Znam da si mi stariji brat i sve, ali da li ja znam išta o tebi u vezi toga? Ne, ne znam. A želim znati, jer smo si sada postali jako dobri.“
„Ok. Želiš znati? Želiš znati zašto se ponašam tako zaštitnički?“
„Da.“
„Ayumi, sa trinaest i pol sam spavao s nekom curom kojoj više ne znam ni ime. Bio sam pijan i želio sam to obaviti tako da budem neka faca. Krivo mi je. Naravno da mi je sada krivo. Nisam više takav, ali drugi to ne shvaćaju. Misle da odvučen cure u krevet i da ih onda ostavim. Nije više tako.“pogledao me u oči. „Vidiš zašto se ponašam prezaštitnički.“
Sada, kada mi je objasnio, razumjela sam. Kimnula sam mu. Do sada to nisam znala.
„Nisam ja takva.“
„Znam, ali svejedno se nadam da znaš da sam ti uvijek tu.“
„Ma znam. Ti si moj veliki braco.“ Nasmijali smo se.
„Oprosti zbog svega. Mislio sam da se trebam brinuti za tebe, ali previše si samostalna.“
„Hvala.“
„Ma, skroz svejedno... Ajde, prošlo je pola šest.“
„E, moram se naći s Davidom u pola sedam.“ Znatiželjno sam ga pogledla očekujući nekakvu reakciju.
„Ne bi li se trebala urediti?“ zeznuo me.

On je otišao u svoju, a ja u svoju spavaonicu. Cure su bile tamo. Pozdravila sam ih i otvorila svoj ormar.

„Sljedeći petak je bal.“ Obavijestila me Izzie.
„Već?“ iznenadilo me.
„Aha. I nas tri želimo da nam sašiješ haljine.“ Rekla je Gia.
„Naravno, mi će mo ti pomoći.“ Ubacila se Sihaja.
„Četiri haljine do petka?“ nemoguće...
„Slušaj plan,“ Sihaja je stala objašnjavati „Ovog puta je tema glamur. Nemoj ništa pitati.“ Znala sam tko je tu temu predložio. Lana Glosle, uobražena bogatašica. „Znaći, haljine su kratke i zavodljive.“ Nasmijala sam se.
„Vi stvarno mislite da je lako to napravit? A i ovako će mo ih obući samo jednom.“ Komentirala sam prekopavajući ormar u potrazi za maijcom dugih rukava.
„Pa... Stvar je u tome da će doći i škola Lauxbrund.*“ rekla je Gia.

*Lauxbrund- čarobnjačka škola na sjeveru Njemačke.

„Zar nemate dečke?“ upitala sam ih.
„Imamo, ali ih svejedno moramo zadiviti.“ Nasmijala se Izzie.
„Pa....“ htijela sam ih malo izluditi. „Može.“ Pristala sam na kraju.“

Cure se me gotovo srušile na pod kad su me zagrlile. Do besvijesti su mi zahvaljivale.

„Ali...“ sve tri su me pogledale. „Trebat će mi pomoć.“ Nasmiješila sam se kada su odahnule.
„Sutra idemo u Hogesmade po materijale i to, ok?“
„Aha.“ Gia.
„Naravno.“ Izzie.
„Jedva čekam.“ Sihaja.

Rekla sam im da se idem naći s Davidom i u šest i dvadeset pet izašla iz društvene. Već me čekao. Prilmila sam ga pod ruku ne prozboreći ni riječi.

„Idemo do jezera?“ upitao me. Samo sam kimnula. Hodali smo u tišini, a on je progovorio kada smo izašli iz dvorca. Jedva sam ga pohvatala jer je sve brzo izgovorio ne gledajući me u oči.

„Spavao sam sa tri cure u Durmstragu. Ali nije mi bilo stalo do njih kao do tebe. Stvarno. Iskreno se nadam da mi vjeruješ jer nikada nisam bio tako zaljubljen u nekoga kao sada i ovdje u tebe.“
Ukočeno sam stajala gledajući ga u oči. Odmahnula sam glavom, a oči su mi postale suzne. Ali nisam bila ljuta ili razočarana. Bila sam... sretna? David me začuđeno gledao.

„Znaš...“ nisam znala od kuda početi. Zabrinuto me gledao pa sam se slabašno nasmiješila. „Stvarno sam mislila da sam nešto jako strašno napravila. A to... u Durmstrangu, mislilm... nemaš se uopće pravo ispričavati ili tako nešto. Ne znam što drugo da ti kažem.“ Stajali smo između dvorca i jezera ne mičući se. A onda se on napokon pomaknuo i, kao da se ništa nije dogodilo, primio me za ruku vodeči prema jezeru. Polako se počelo mračiti i mjesec se pojavio na nebu. Bilo je tako... ne znam... Povjetarac je lagano puhao. Sjeli smo na plažu. Promatrala sam odsjaj i sunca i mjeseca na vodi. David me držao za ruku ne govoreći ništa dok nam je ispreplitao prste. Okrenula sam se prema njemu ne ispuštajući mu ruku. Ne znam zašto mi je to toliko značilo. Nije me gledao. Buljio je u vodu zapravo ne gledajući ništa.

„Pogledaj me.“ Gotovo kao da sam mu naredila.
Podigao je začuđeno pogled.
„Misliš li da bih se trebala ljutiti na tebe zbog onoga?“
Potvrdno je kimnuo.
„Nemoj to očekivati. Ne ljutm se niti se ne budem ljutila. Prihvati to. Ne razumijem zašto misliš da bi se trebala ljutiti.“
„Ne razumiješ. Ono je bilo tek tako, a sada nije.“

Zacrvenila sam se.

„Znam.“

Ušutjeli smo na trenutak, a onda mi je samo meni čujno prišapnuo;

„Volim te.“

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.