U utorak je nanovo bila kriza.

Ja upadnem u tu krizu i onda više nisam ni u što sigurna. Prvo i osnovno, postane mi zbilja jasno da nije zaljubljen u mene. I tada ga mrzim jer ne znam što mu to sve znači?! Komunicirati sa mnon sa 1400 km udaljenosti (ah, blagodati tehnologije... ) i to već gotovo sedam mjeseci... Učestalo me nazivati "svojim anđelom" (kako slatko! ). I uz to mi govoriti još neke stavri koje baš nisu za javnost. Ponekad imam osjećaj kao da smo u vezi ali se oboje pravimo da nismo. Npr. kada mi pošalje nekakvu poruku za laku noć. Šalje mi zagrljaje. I poljupce. (ali ne u usta).
Jedan moj prijatelj kaže da su to pederska posla. A meni se počne vrtjeti u glavi. Pa što mu to sve znači?!

I onda, u toj krizi, se silno razljutim na njega. Pa što to izvodi?! I onda odlučim da je sada zbilja dosta tog cirkusa, da sve to nema uopće smisla, jer ja ludujem a njemu je samo dosadno ili što li pa se jedino zbog toga čuje sa mnom. A ja želim ljubav. Eto, baš sam skromna.
I tada (blaženo ovo obilno korištenje slova "i") napravim definitvni potez.
Čuli smo se u ponedjeljak i već me bio prilično izludio. Jer neće doći za Uskrs... Naravno. Ne bi li mi trebalo biti jasnoooo da niiije zaljubljeeen????? Da. Ali tu vam dolazi do samoobmane.
Odlučila sam da je sada zbilja dosta i da se to naše glupiranje mora završiti bez obzira na količninu boli koju će mi prestanak neših razgovora donijeti.

U utorak mi se javio. Zatim me ostavio da čekam dok se otušira.
Ipak, bio je brzo gotov.
I onda nismo znali o čemu bismo pričali.
Rekla sam mu da smo previše pričali u ponedjeljak.
A on je rekao ovo: " XD "
Zatim sam čekala 5 minuta.
Nije rekao ništa.
Pa sam ja rekla "da, tako to obično ide. Laku noć."

I ja sam mislila da je to bio definitvan kraj, da je shvatio koliko me živcira, i da mi ga je dosta.
Ali....nije shvatio.

Napisao je "ooooo laku noć"
A ja sam to vidjela tek u srijedu.


I onda je došla srijeda.
I javio mi se.
I pričali smo dugo.
I bilo mi je drago, ja na žalost nisam takva faca da ga se otarasim. Jer sam zaljubljena, to morate shvatiti.
Znam da nije u redu to što održavam tu ludost od koje ću na kraju imati samo suze. Ali ne mogu...Znate li koliko smo se puta posvađali uvijek oko te slične stvari i ipak se "vratili" jedno drugomu? Milijun. I uvijek je završilo njegovim priznajem meni kako me ne želi izgubiti, i mojim priznanjem njemu kako ni ja njega ne želim izgubiti.
Pa možda je i to ok.Da se čuvamo. Nije li bahato odbaciti nekoga samo ako od te osobe ne možete dobiti ono što želite? (ne mislim tu na seks).

I tako. A ja se pitam; hoće li zbilja doći za 136 dana? Nisam sigurna. Možda nikada neće doći. Tko zna...