nedjelja, 28.05.2006.

KAKO USPJEŠNO ISPEĆI KOLAČ I OPĆENITO SAVLADATI STRAHOVE

upravo sam došla iz kuhinje. još jedan neuspjeli pokušaj pečenja kolača.
pa ja bum poludila!
sve mogu skuhat kaj oćete, sarmu, njoke domaće zamesit, punjene pohane gljive pripremit, ma kaj god treba. ali uvjet je da je slano. da nema sastojak zvan šećer.
jer ja kolače nemrem napravit. ne ide. trudim se, mjerim po receptu na desetinke miligrama sastojke, pridržavam se recepta ko da je kemijska formula. i rezultat - šipak. biskvit bude gumen. krema se razleva pa se kolač na kraju jede žlicom a trebal se lepo narezat na kocke.
već sam x puta naterala zakonitog u napadu očaja izazvanog trosatnom mukom oko kolača koji se raspal, da ga jede bez obzira. mislim, nisam ga ja naterala već se on ponudil pristojno a ja sam ga zadovoljno gledala sa strane dok sam brusila tupe noževe. je, pa rekel je da mu se jede slatko. drugi put bumo kupili puding u plastičnoj čašici u konzumu.
mislim, kakva je to kemija? to treba imat neke tajne moći i znanja za spravit kolač? ono, gdi ja pogrešim? kupim prevelka jaja pa je preveč žumanca? stavim kap više mleka? kaaaj????
ali, ja se nedam.
danas sam smislila napravit pavlov kolač. recept jednostavan, bedak bi ga spekel, kune se moja kolegica s posla. nisam čak bila lijena otić u getro po bademe i vanilin šećer. zamijesila. pekla sat i pol. izvadila kamen a ne biskvit iz pećnice. hitila.
sad imam viška badema, mogla bi potražit kakav recept za kolače s bademima!

još moram nekaj napisat jer me zanima dal ima još ljudi koji se boje buba i paukova ko i ja.
molim, glasajte .....sad!
mislim da ih moj strah privlači, nanjuše me i onda se ukažu. ko naprimjer kad sam hodala po stanu dobrih pol sata sa smrdljivim martinom u kosi. čula sam ga da zuji ali nisam znala da je ateriral na moje tjeme. tek sam nakon pol sata osjetila da nekaj smrdi. i napipala ga na glavi. ne moram nit opisivat koji šok sam doživela. skoro ko kad sam saznala da su milli vanilli fejkeri.
zakoniti se tih višenožnih bića ne boji (ili dobro skriva strah), al njega nit ne napadaju. ja mirno čitam knjigu i lepo mi se prošeta uholaža prek stranice. i pobegne nekam u moju trenirku. koja je na meni. ma joooj!
jedna moja frendica voli pauke i drži ih po stanu. dođem kod nje i u svakom drugom kutu stana ugledam osmonogog podstanara. ona veli: "pa nesreća ih je ubijat!" i primi jednog pažljivo za krakatu nogicu i premjesti ga s vanjske strane prozora.
fala lepa, ja bum rađe preuzela rizik nesreće na sebe.
s druge strane, ja se ne bojim zmija. ne znam kak je to moguće jer se ja valda bojim svega. al zmija ne. gadne su mi, to stoji. zakoniti je neki dan našel malu zmiju u vrtu. sumnja je pala na susjeda koji ima prašumu pa je došla k nama na godišnji odmor.
no, zakoniti je bil zelen. kao, ne boji se on zmija. uvek mi se smijal kad sam ja vriskala:
"Daaaaaj dođi ubit paukaaaaaa!!!!!"
hihi, sad da te vidim. mota se on oko nje, pita mene jel bi je ja bacila. ja velim da neću, na muci se poznaju junaci. i primil ju je sa kombinirkama. progutal je strah jer smo mi dobri susedi koji nećemo uzet kaj nije naše.
tak bum i ja sad vježbala suočenje sa strahom. za početak bum se primorala da zalepim naljepnicu pauka u album životinjskog carstva.
baby steps, baby steps.....