POKAJNICA

Da, tvoja snaga treba meni,
tvoja riječ da vodiš me kroz pustinju moju,
da zaustaviš na crvenom
da upališ zeleno i
prevedeš me pogledom.
Od skora znam da te neizmjerno trebam,
da mi je dan bolan i težak ko godina
a pršljen slab i pustinjsko zrno jače bi držalo.
Ni to do skora nisam znala,da sam pustinja
sa jednim zrnom i bolno beše .al idem dalje...
Ti možda znaš ko sam,
ja ne znam ko si ti,
ali te imam u zrnu svom i osjećam te
i potreban si mi
sada svesna sam.
Neću te tražiti jer te ne zaslužujem
ali ti ćeš naći mene, možda, nadam se...
i nadam da požaliti nećeš , da te neću slomiti jer
zrno ovo lomi svo dobro pred sobom i zna da opeče jako..
Ali znam još jednu tajnu,
znam da ti imaš više zrna u pustinji svojoj,
da, zato te trebam i čekam ,
Iako, ide bez tebe svaki dan,prođe i noć,
bolno i tužno, živim, ali čekam te,
ma koliko ti trebalo da me pronađeš...
A kad me nađeš , e onda ćemo sve lako,
ti ćeš vladati mojim zrnom
ja ću biti pokorna tvojoj pustinji.
Ti ćeš uvjek biti jači i brži,
ja ću biti tu za sve što se tebi ne da.
I volećeš me
maziti i čuvati od oluja vrelih, koje peku i dušu i tjelo
i ja ću ti uzvratiti svom snagom svoje pustinjske nježnosti
jer znam kako je bez tebe teško i nimalo lako naći te i čekati...
Pa hajde sada sam ti odala skoro sve, čekam te,
biću tu u blizini, uvjek, vjerujem u to,
a ti dođi i ja ću te voljeti svakim atomom pustinjskog zraka.
I ako bude još stanara pustinje, koje ćemo skupa dosijeliti i njih ćeš ti
čuvati od vjetrova, a ja ću ti pomoći jer ćeš biti ti tu , uz mene..

Stojim,
suh i vreo zrak peče i boli,
ali čekam te dok god mi zrno ne odnese pustinja.