|
|
| < | svibanj, 2007 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
ko još ne zna,ja sam marija
rođena sam 2.2.1992. u 22:05min
znači imam 15 god.
volim prirodu,životinje..vegetarijanka sam
pune 3 godine..ako se pitate zakaj
-odgovor je iz ljubavi prema životinjama
bavim se jahanjem i spavanjem
kaj josh..? imam dosta kućnih ljubimaca
slobodna sam...
slušam skoro sve:rammstein,laufer
(urban),bob marley..mi je ok
ponekad tool-a....onak sve pomalo
lepi su mi plavkasti dečki..koji imaju
smisla za humor,zajebanciju,vremena
za mene -nije mi bitno dali puši..glavno
da nije z menom iz zajebancije
jednostavno onak...da nam bu lepo
mislim znam jednog..ali znam da nemam šanse
kod njega..preživela bum...
valjda..
znam iti na chat ,nick mi je maraja007,
ovak ako izlazim,idem u in,grad,park..
i usput pozdravljam sve moje
frendice i frendove
to je odprilike to...
ok su mi pjesme(od domačih): vidi šta sam ti uradio od pesme mama
kad hodaš
godine prolaze
442 do beograda
kad sam imao 16
ti se ljubiš na tako dobar način
d-mol
crni labud -i joooš puunooo
a od stranih(ali sam pjesme): no woman no cry
mein herz brennt
reise,reise
hips don t lie
pump it
ma ima ih još 505 sam kaj mi se neda nabrajati..heh
nooo-kaj josh???
ok filmovi su mi:šesto čulo,krug,krvava romansa,jamaica,crvena ruža,kuća duhova,
7 godina u tibetu,matrix,terminator,...kaj ja znam?? ne zmislim se več..sorryite..
dok se zmislim bum nadopisala heh.....
nemam ok knjiga jer ih ne čitam..heh obožavam gledati i pratiti serije..
obožavam dok sam sama doma...dok idem van-dok se maknem od starci i njihovih
dosadnih lekcija i prigovora..volim josh pisati pjesme..ali ih ne mislim stavljati na blog jer
mislim da su jadne..i dosadne-pisala sam ih kad sam bila v totalnom bedu i tak....
ako ko nekaj loše misli
o meni ili ima nekaj protiv
mene,more mi sve
kaj ima za reči napisati na
blog kak komentar
ili ak me pozna ,reči mi to
v facu,ravno v oči!
drago mi je znati kaj ljudi
misle o meni i s koje
me strane gledaju,svejedno
dali to bilo pozitivno ili
negativno.tek tolko da znate
:) ovak nemam neprijatelje niti
negativce u blizini a niti ih ne
namjeravam steći.
volim se družiti,pričati,smijati
jer mi to ispunjava život a i dio
mene same.
Napisat ću to,neka se sjetim i neka opet osjetim. Tek toliko da se ne ponovi.Datum je bio 28.04.2007.
Subota.Izašla sam kao i svakog vikenda sa društvom.Sa društvom kojeg volim više od same sebe,od
svoje obitelji.Sada ih i još više volim.Uzela sam amaro,tek toliko da uzmem nešto.Nisam običavala uzimati alkoholna pića sa sobom no ovaj put je iskrsnulo.Vani sam pila,malo pričala pa opet pila..i to sve više..Drugi su me sprečavali u toj mojoj tada stečenoj navici.Pokušavajući povračati mučila sam se sve više jer jednostavno nije bilo ničeg za izbaciti.Tada je počelo.Alkohol mi se obio o glavu a ja sam se počela gubiti sama u sebi.Iz društva su kupili ledenu vodu,poljevali me..ali ništa.Počela sam teže disati,
mutilo mi se pred očima svaku minutu sve više.Samo što su mi tada sati bili minute.Povratila sam onih nekoliko grama što je ostalo od predhodnog povračanja koje je bilo kod kuće.Dobila sam tresavicu i čula više jeke nego čiste glasove.Odluka je pala oko 9 sati.Okrenuli su broj hitne koja je stigla koliko se ja sjećam dosta brzo.Tresla sam se sve više,gubila svijest sve brže.Čima sam stigla u bolnicu počeli su s ispumpavanjem,pa vadili krv,mjerili šečer u krvi,testirali me na droge,stavili me na aparate i na dvije boce infuzije istovremeno.Ja sam u to vrijeme bila u polukomi.Starci su došli za kojih dvadesetak minuta.
Te stresne sekunde su se pretvarale u minute a minute u sate.Pala sam u komu.
Ja,kada sam otvorila one kapke koji su čitavu noć bili poluzatvoreni,ugledah svijetlo koje je baš dolazilo kroz otvoreni prozor zbog svitanja.Pogledala sam ruku,pa proučila sobu,krevet....i shvatila sam da je sve ono bila stvarnost.U trenutku sam se skvrčila i prisječala se svega.One mutne,sive a istovremene kričavih boja,slike su se redale sve brže.Prisječajući se,vrijeme mi je prošlo u trenu.
Doktorica je došla do mog kreveta i rekla "Marija,da si ostala pola sata duže,vjerujem da bi bila u komi iz koje se više nebi budila.Danas još ostaješ ovjde,odmori se i odspavaj jer ono stanje u kojem si bila preko noći se ne može nazvati spavanjem."Strah je prošao kroz mene u stotinki.Kako da zahvalim mojim prijateljima koji su mi kao braća?Braća koja su mi spasila život.
Cijelo vrijeme su mi se ponavljale riječi od doktorice.Onih pola sata mi je odzvanjalo svaku sekundu.Tjekom dana bila sam u krevetu i stalno mislila na njih.Okrenula sam se jer sam čula korake koji su dolazili do vrata moje sobe.Smješak mi se opet vratio.Bili su to Željko,Drča i Karlo. Izgrlila sam ih koliko sam mogla s tom jednom slobodnom rukom. Drugu nisam osjećala zbog infuzije.Utrnula mi je od ramena do šake a bol sam osjećala samo kod mjesto uboda.Taj posjet me razveselio 3,5...više nego kad mi dođu starci..Donesli su mi đurđice,čokoladu,kekse..Međutim moje i njihovo veselje kratko je trajao.Došla se sestra i rekla da su posjete samo za roditelje. Opet sam se skvrčila i razmišljala o svemu a istovremeno o ničemu.Pitala sam se-kako ne razumiju da sam sretnija s njima nego s starcima..mama dođe u plaču,tata je bez komentara a i brže odu nego dođu..
U bolnici sam smršavila kilu i pol,dobila blijedu boju lica i male podočnjake.Zar sam zaista bila u životnoj opasnosti? Koliko veliko hvala mora biti da zahvalim mom društvu? Da mogu,zagrlila bi ih sve u jednom zagrljaju.da mogu,vrijeme bi vratila..na greškama se uči.Često ponavljam iste pogreške ali znam da se ova neće ponoviti. Ne namjeravam ponoviti pogrešku koja mi je skoro oduzela život.
