|
Hodnici su bili prepuni učenika. Svi su polako krenuli prema sobi za sastanke. Red za dizalo je bio poprilično dugačak, pa smo Dianne i ja odlučile ići stepenicama. Čulo se toliko različitih glasova da sam na trenutak pomislila kako sam u svojoj školi u New Yorku, kako će mi svakog trenutka prići Jane, Cath i Ben. Na trenutak sam zatvorila oči i duboko udahnula. Ben mi jako nedostaje. Misli su me toliko zaokupile da nisam ni shvatila kako već stojim ispred sobe za sastanke. Dianne me povukla za ruku. Sjele smo u četvrti red. Na svakoj stolici nalazila se vraćica s knjigama. Nije ih bilo puno. Sama sam birala 4 predmeta, a dva su obavezna. Odbrala sam matematiku, američku povijest, etiku i tijelesni. Kao obavezne predmete dobila sam engleski jezik i američku književnost.
Nakon što su svi učenici stigli u sobu, na jednu malu pozornicu popela se ravnateljica.
„ Hm...“ promrmljala je udrajući prstima po mikrofonu.
„ Ovako...“ napokon je započela. „ Da previše ne oduljim, knjige ste dobili. Predmete ste i ove godine sami birali i više ih ne možete zamijeniti. To je pod brojem jedan. Pod brojem dva, svi koji stanujete u Los Anglesu možete večeras otići kući, ali zapamtite da je sutra ujutro škola. Svi ostali, koji ste došli iz drugih gradova, ostat ćete na svečanoj večeri povodom otvorenja škole za novu školsku godinu. Eto, to je sve što sam vam imala za reći. Možete ići.“ Ravnateljica je sišla s pozornice i krenula prema Dianne.
„ Pričekaj me na sekundu.“ Rekla je Dianne i nastavila,
„ Moram nešto pitati ravnateljicu. Čekaj me ispred ove sobe.“
Kimnula sam glavom i izašla van.
Naslonila sam se na zid pokraj vrata i izvadila mobitel iz džepa. Na ekranu je pisalo Imate jedan propušten poziv. Stisnula sam tipku ok i na mobitelu se pojavila Benova slika.
Odlučila sam ga nazvati, ali je u tom trenutku izašla Dianne.
„ Željela bih da upoznaš moju obitelj. Pitala sam ravnateljicu za dopuštenje i dobila si ga.“ Pružila mi je papir.
„ Ali, to je obiteljska večera.“ odgovorila sam.
„ Nema veze. Ja te pozivam, a moji roditelji uvijek rado prihvaćaju novo društvo. Molim te...“ sklopila je dlanove.
„ No dobro. Bit ću spremna za pola sata. Da li je to u redu?“ upitala sam.
„ Naravno. Ja moram otići sada, ali ću ti dati adresu.“ Izvadila je jedan mali blokić i na njemu zapisla adresu.
Uzela sam u ruke potvrdu za izlazak i papirić te krenula u sobu kako bi se presvukla.
Stigavši u sobu, sjetila sam se propuštenog poziva. Odmah sam nazvala Bena.
„ Hej, ljubavi. Što mi radiš?“ upitala sam.
„ Ništa posebno. Odmaram se od treninga. Što ima kod tebe?“
„ Evo, baš se spremam za večeru.“
„ U kantini?“ upitao je zbunjujućim glasom.
„ Ne. Moja cimerica me pozvala kod sebe na večeru.“
Nastala je kratka tišina.
„ Zvala sam te popodne, ali si bio na treningu.“ Progovorila sam.
„ Znam, rekla mi je mama. Zato sam ja zvao tebe, ali se nisi javljala.“
„ Bila sam na nekom sastanku. Komplicirano.“ Nasmijala sam se.
„ Nedostaješ mi.“ Rekao je Ben tužnim glasom.
„ I ti meni.“ Zagrizla sam usnu. Možda ipak ovo nije bila dobra ideja. Doći ovdje.
„ Ostavit ću te da se spremiš. Želim ti dobru zabavu.“
„ Hvala. Volim te.“
„ I ja tebe.“ Dodao je.
Poklopila sam slušalicu i krenula prema ormaru.
E, sad... Haljina... Hm... Od svih mogućih haljina izabrala sam bijelu haljinu do koljena. Na njoj nije bilo nikakvih slova, crteža. Ništa. Obična bijela haljina. Jednostavna, a posebna. Odlučila sam staviti veliki remen zlatne boje kao jedan ukras. Na lijevu ruku stavila sam zlatnu narukvicu. Od obuće odlučila sam obuti zlatne štikle... A kosa? Kao i uvijek kada idem van. Potpuno ravna. Hvala Bogu da postoji pegla za kosu.
Izašla sam iz internata i ugledala veliku crnu limuzinu.
Prišla sam stražaru na glavnom ulazu i dala mu potvrdu za izlazak te ga zamolila da pozove taksi.
„ Oh, vi ste gospođica Bolton.“ Rekao je gledajući u papir.
„ Limuzina je za vas. Gđica. Dianne ju je poslala po vas.“ Nastavio je.
Ostala sam u šoku. Dosada se nikad nisam vozila limuzinom. Drago mi što imam tako dobru cimericu.
Sjela sam u auto i promatrala papirić na kojem je pisala adresa. Zašto mi je dala adresu ako je poslala vozača po mene?, pomislila sam. No to nije bilo važno. Bila sam jako nervozna. Što će njeni roditelji misliti o meni? Ja ne nosim odjeću poznatih kreatora, niti obuću poznate marke. Što ako me na kraju izbace? Ta i mnoga slična pitanja kružila su glavom.
Limuzina se odjednom zaustavila. Za par sekundi vozač mi je otvorio vrata.
Ugledala sam prekrasnu crveno-sivu kuću sa mnogo prozora. Ma što kuću? Kućerinu. Nisam mogla vjerovati da netko ima toliko sreće da živi u toj divoti. A dvorište? Jedno od najljepših koje sam ikada vidjela. Zasigurno imaju vrtlara. Trava je bila prekrasne svijetlo zelene boje. Pokošena. Cvijeće je također bilo njegovano. Bilo je tu ruža, tulipana, maćuhica. Svega.
Imali su polukružni prilaz. Limuzina je stala točno ispred ulaznih vrata tako da nisam dugo morala hodati.
Pozvonila sam i odmaknula se jedan korak unazad.
Nakon nekoliko sekundi, vrata su se počela otvarati. Nisam mogla vjerovati svojim očima. Očekivala sam nekog batlera koji će otvoriti vrata. Ali nije. Pogledala sam na papirić kako bih se uvjerila da sam na točnoj adresi. Otišla sam i do vozača te mu pokazala gdje bih trebala biti. On je kimnuo glavom i pokazao u kuću ispred koje sam se nalazila. Ponovo sam pogledala u papirić. Pokušala sam naći i najmanju grešku, ali je nije bilo. Bila sam na pravoj adresi, a na vratima je stajao sam David Carter.
|
