Već sedam dana zaredom trčim po 10 km svaki dan... nije da je namjerno, poklopilo se, koristim svaku priliku a prilika ima mnogo.
Ubivena sam sasvim pristojno, svaki mišić javlja umor, ne mogu jest i malo sam prazna u pojam.
Bila sam i na zavodu. I oni su mi tamo isto gazili po pojmu.
Počela opet razmišljati o Australiji. Fino, je, daleko je, i ima dost sunca. I tornada i cunamija i svega ostalog.
Ovdje mi se čini kao da nema ničega, osim gomile gluposti i ničega više.
Ne vidim baš neku budućnost za sebe, ne vidim ni prošlost, morala bih do okuliste, nešto nije u redu.
Idem se večeras opet ubit.
I sutra ću.
Možda se uspijem dotuć...