12.04.2005., utorak
Jubavna scena
Kad san već kod Marsa da u iston tonu i nastavin.
[uputa za korištenje: sada slijedi topos, 'oće reć opće mjesto, a upravo je taj vražji topos idealan element za kojim dobri govornici uvijek posežu e ne bi li vas zaveli, zamutili, zamudili i, konačno, dobro palamudili]
Daklem, svi znamo da su muškarci s Marsa, a žene s Venere (daklem, ovo odekar je opće mjesto koje je sada, jer ja tako govorim, neupitno). [vi kimnete glavom]
Doduše, u prošlom postu sam ja, možda sasvim pogrešno, pala upravo s Marsa i o tom dijelu bi se dalo raspravljat, al' sad neću. [oke, oke, *kimn* *kimn*]
Kako je uvik boje čagod objasnit na primjeru, tako ću i ja vama sad ovod stavit pizdariju koju mi je dragec poslo mejlom. (more bit da ste i vi čakod sličnoga dobili jerbo, kako znate, svakovake škovace kruže tim mejlastim svemirom; ako je to slučaj, stojte zito i pravite se da ovo prvi put vidite)
I tako, sad kad ste ovo pročitali znate o čemu ću ja, u kratkim crtama, pizdekat.
(Ja san sasvin sasvin nalik onoj ženskici iz prvega teksta, dakako.)
- Srećo, ča ti je?
- Ništa mi nije.
- Ma je, vidin ja po faci.
- Ništa mi nije.
- A ča san napravila?
- Ništa mi nije.
- Oli san te povridila?
- Ništa mi nije.
- Pa ča se jutiš, ča san ostala duže na kavi?
- Ništa mi nije.
- A morala san, čekala san curu da mi donese skripta za onaj ispit, znaš onaj ogromanjski. Nikako to neću sve sama stić, ko će sve te knjige pročitat. A i fali mi pola literature. Oni nisu normalni, znaš! Stave na popis literature knjige koje je nemoguće nać. Prošla san sve biblioteke, išla san čak i po antikvarijatima. Nema nigdi! Nigdi! I sad ti reci ko je tu normalan, a? Kako da ja sve to nađen? I kako da, i kad nađen, ako ikad nađen, uspijen sve to pročitat u dva miseca, a? E, pa san čekala tu curu jerbo je ona neke knjige našla. A ja san joj dala šta san ja našla. Znaš, takvo ti je vrime došlo. Niko ne da ako ne dobije čagod nazad. Žalosno, jel'da? A ja uvik dan. Dobrica san, šta ćeš! [tu on koluta već očima] Samo, ne vridi ni to više puno. E, a ta cura je dolazila auton, a znaš kakva je gužva uvik ispri' faksa. E, pa san je onda dugo čekala pa se sve zercu poremetilo, znaš? Nisan ja tila kasnit nego, eto, da ona nije, ne bih ni ja. Razumiš? [u ovom dijelu on već ništa ne čuje] E, i kad je to konačno donila, skontala san da i njon fali puno stvari pa dok smo okolo zivkale, našle nekog tko ima to ča nama triba... i prošlo cilo popodne, znaš? Eto, znan da te ovo ne zanima, al' samo da znaš da se nemaš zbog čega jutit.
- NIŠTA MI NIJE!
- A koji ti je klinac sad?!!! [tu mu ja okrećem leđa i glumim ljutitu ženu]
... nastavak već znate. Te se stvari uvijek jednako svrše.
I znan da san tupasta i da njemu, najvjerojatnije, uistinu ništa nije. Al' to je jače od mene. Ne mogu prestat propitkivat, izvlačit moguće pizdarije ča san ja to učinila da se on jidi i, ča je najgore, ne mogu prestat lajat i radit scene.
A možda... ja to jednostavno volin. Pa davno je oni čovik reka da je cili svit pozornica. Bez ovakvih redundantnih predstava, možda ništa ne bi imalo smisla. :)
[uputa za korištenje: sada slijedi topos, 'oće reć opće mjesto, a upravo je taj vražji topos idealan element za kojim dobri govornici uvijek posežu e ne bi li vas zaveli, zamutili, zamudili i, konačno, dobro palamudili]
Daklem, svi znamo da su muškarci s Marsa, a žene s Venere (daklem, ovo odekar je opće mjesto koje je sada, jer ja tako govorim, neupitno). [vi kimnete glavom]
Doduše, u prošlom postu sam ja, možda sasvim pogrešno, pala upravo s Marsa i o tom dijelu bi se dalo raspravljat, al' sad neću. [oke, oke, *kimn* *kimn*]
Kako je uvik boje čagod objasnit na primjeru, tako ću i ja vama sad ovod stavit pizdariju koju mi je dragec poslo mejlom. (more bit da ste i vi čakod sličnoga dobili jerbo, kako znate, svakovake škovace kruže tim mejlastim svemirom; ako je to slučaj, stojte zito i pravite se da ovo prvi put vidite)
Njen dnevnik
U subotu navečer mi se učinio čudnim. Našli smo se u kafiću i popili piće. Pomislila sam da sam ja za to kriva jer sam cijelo poslijepodne bila u kupovini s prijateljicama i malo zakasnila na sastanak, ali on nije ništa komentirao. Razgovor je zapinjao, pa sam mu predložila da odemo na neko intimnije mjesto gdje bismo mogli na miru pričati. Pošli smo u jedan restoran i on se nastavio čudno ponašati. Izgledao je odsutan duhom. Pokušala sam ga oraspoložiti i počela razmišljati da li sam ja kriva što je takav ili postoji neki drugi razlog. Pitala sam ga što mu je, a on mi je odgovorio da to nema veze sa mnom. Odgovor mi nije zvučao uvjerljivo. Dok smo se automobilom vračali kući, rekla sam mu da ga jako volim, ali on nije ništa odgovorio, samo je prebacio svoju ruku preko mojih ramena. Nisam znala kako objasniti njegovo ponašanje jer mi nije uzvratio da i on mene voli niti je uopće išta rekao pa sam postajala sve zabrinutija. Kad smo konačno stigli kući pomislila sam da me želi ostaviti. Pokušala sam ga navesti na razgovor, ali je on upalio televizor i počeo odsutno gledati program, kao da mi daje do znanja da je između nas gotovo. Na koncu sam odustala i rekla mu da idem spavati. Desetak minuta kasnije došao je i on, i na moje iznenađenje odgovorio na moja milovanja i počeo voditi ljubav sa mnom. No, i dalje je izgledao rastresen. Htjela sam se suočiti sa situacijom, razgovarati s njim što je prije moguće, ali je on zaspao. Počela sam plakati i plakala sve dok nisam zaspala. Više ne znam što bih trebala učiniti. Gotovo sam sigurna da misli na neku drugu. Moj život je potpuna katastrofa.
U subotu navečer mi se učinio čudnim. Našli smo se u kafiću i popili piće. Pomislila sam da sam ja za to kriva jer sam cijelo poslijepodne bila u kupovini s prijateljicama i malo zakasnila na sastanak, ali on nije ništa komentirao. Razgovor je zapinjao, pa sam mu predložila da odemo na neko intimnije mjesto gdje bismo mogli na miru pričati. Pošli smo u jedan restoran i on se nastavio čudno ponašati. Izgledao je odsutan duhom. Pokušala sam ga oraspoložiti i počela razmišljati da li sam ja kriva što je takav ili postoji neki drugi razlog. Pitala sam ga što mu je, a on mi je odgovorio da to nema veze sa mnom. Odgovor mi nije zvučao uvjerljivo. Dok smo se automobilom vračali kući, rekla sam mu da ga jako volim, ali on nije ništa odgovorio, samo je prebacio svoju ruku preko mojih ramena. Nisam znala kako objasniti njegovo ponašanje jer mi nije uzvratio da i on mene voli niti je uopće išta rekao pa sam postajala sve zabrinutija. Kad smo konačno stigli kući pomislila sam da me želi ostaviti. Pokušala sam ga navesti na razgovor, ali je on upalio televizor i počeo odsutno gledati program, kao da mi daje do znanja da je između nas gotovo. Na koncu sam odustala i rekla mu da idem spavati. Desetak minuta kasnije došao je i on, i na moje iznenađenje odgovorio na moja milovanja i počeo voditi ljubav sa mnom. No, i dalje je izgledao rastresen. Htjela sam se suočiti sa situacijom, razgovarati s njim što je prije moguće, ali je on zaspao. Počela sam plakati i plakala sve dok nisam zaspala. Više ne znam što bih trebala učiniti. Gotovo sam sigurna da misli na neku drugu. Moj život je potpuna katastrofa.
Njegov dnevnik
Gledo utakmicu. Dinamo izgubio.
Guzio sam.
Gledo utakmicu. Dinamo izgubio.
Guzio sam.
I tako, sad kad ste ovo pročitali znate o čemu ću ja, u kratkim crtama, pizdekat.
(Ja san sasvin sasvin nalik onoj ženskici iz prvega teksta, dakako.)
- Srećo, ča ti je?
- Ništa mi nije.
- Ma je, vidin ja po faci.
- Ništa mi nije.
- A ča san napravila?
- Ništa mi nije.
- Oli san te povridila?
- Ništa mi nije.
- Pa ča se jutiš, ča san ostala duže na kavi?
- Ništa mi nije.
- A morala san, čekala san curu da mi donese skripta za onaj ispit, znaš onaj ogromanjski. Nikako to neću sve sama stić, ko će sve te knjige pročitat. A i fali mi pola literature. Oni nisu normalni, znaš! Stave na popis literature knjige koje je nemoguće nać. Prošla san sve biblioteke, išla san čak i po antikvarijatima. Nema nigdi! Nigdi! I sad ti reci ko je tu normalan, a? Kako da ja sve to nađen? I kako da, i kad nađen, ako ikad nađen, uspijen sve to pročitat u dva miseca, a? E, pa san čekala tu curu jerbo je ona neke knjige našla. A ja san joj dala šta san ja našla. Znaš, takvo ti je vrime došlo. Niko ne da ako ne dobije čagod nazad. Žalosno, jel'da? A ja uvik dan. Dobrica san, šta ćeš! [tu on koluta već očima] Samo, ne vridi ni to više puno. E, a ta cura je dolazila auton, a znaš kakva je gužva uvik ispri' faksa. E, pa san je onda dugo čekala pa se sve zercu poremetilo, znaš? Nisan ja tila kasnit nego, eto, da ona nije, ne bih ni ja. Razumiš? [u ovom dijelu on već ništa ne čuje] E, i kad je to konačno donila, skontala san da i njon fali puno stvari pa dok smo okolo zivkale, našle nekog tko ima to ča nama triba... i prošlo cilo popodne, znaš? Eto, znan da te ovo ne zanima, al' samo da znaš da se nemaš zbog čega jutit.
- NIŠTA MI NIJE!
- A koji ti je klinac sad?!!! [tu mu ja okrećem leđa i glumim ljutitu ženu]
... nastavak već znate. Te se stvari uvijek jednako svrše.
I znan da san tupasta i da njemu, najvjerojatnije, uistinu ništa nije. Al' to je jače od mene. Ne mogu prestat propitkivat, izvlačit moguće pizdarije ča san ja to učinila da se on jidi i, ča je najgore, ne mogu prestat lajat i radit scene.
A možda... ja to jednostavno volin. Pa davno je oni čovik reka da je cili svit pozornica. Bez ovakvih redundantnih predstava, možda ništa ne bi imalo smisla. :)
