Nedavno se netko koga poznajem samo virtualno počeo na mene istresat. Verbalno, naravno. I to, onako, žestoko.

Prvo sam bila zerce zbunjena. Nije mi bilo jasno čime sam to zaslužila. Onda sam počela smišljati različite osvetničke planove jerbo koji kua će se tu netko na mene izderavat. Ali kako sam inače pažljivija prema virtualnim likovima nego onima koji me uživo okružuju (a tako je samo poradi jednog jedinog razloga: ne znam koliko su taj Nevidljivi ili ta Nevidljiva spremni prožvakati moje bogate i kičaste verbalizacije), nije mi baš išao od ruke taj krvnički plan. A kopkalo me. Kopkalo me što iza svega toga stoji. Nisam znala kako uopće pitati koji vrag se događa i zašto sam od lokalne virtualne slatkice odjednom postala vještica kakve nema.

Pa sam se odlučila praviti kao da se niš ne događa. Možda prođe. Pa bi prošlo. Pa se vratilo u još jačim naletima.

A onda mi je sinulo: pa i ja se dernjam samo na one sebi bliske! Nikad se neću istrest na neznanca bez ikakva razloga. Na prijatelja hoću. I to bez grižnje savjesti (u tom trenutku, dakako). Bit će mi, doduše, bed kad erupcija prođe, al' dobar frend će to ionako pritrpit i neće puno zapitkivat.


Je li moguće da nam ova virtualnost nosi toliki osjećaj bliskosti? Ili je sve to, ipak, samo privid?