[ al' ova nije knjiška, nije ni ona naslikana; ovo je moje nestvarno, a stvarno djevojče ]

Eh, koliko nas svakodnevno, poskrivećki snatri o zlatnom grumenu koje ćemo jednom naći. Ali ono što nam treba, pronađe nas.

Zlatica jedna danas je motrila svaki moju pogled, slušala svaku moju riječ. A znate, sreća je takvo biće sresti. Malo ljudi danas zna slušati.

Riskiram da ću ispasti i zeru patetična, ali uistinu su me ta dva biserna oka učinila sretnim djevojčetom. Nisam sigurna da su joj i naušnice bile biserne, ali svakako bi joj pristajale.

Ne znam što se zbilo; je li to neka čudna energija dotakla moju auru ili je samo (a nije to samo!) srce u te djevojke veliko ko planina...

Teško je poredati u slovca moje veselo lice.

Sve je s razlogom, rekla si. S razlogom ja pišem i jedno sitno HVALA TI. Pročitat ćeš, znam. :-)


A sad odoh malo prolistati tuđe piskarije... Nije me bilo ovdje uhuhuhu. Hm! Čeka me dosta materijala... bolje da krenem.


I da... Nedostajali ste mi. ;-)


E, je san ga sad zakakila. Oprostiti ćete mi, dragi puče blogerski. Danas je i nebo u mojim očima – zeleno.