Svi mi slažemo svoje kućice u koje trpamo sve i svašta.

Upoznaš nekoga – hop! u kućicu.
Kupiš nešto – hop! u kućicu.
Pročitaš knjigu – hop! u kućicu.

Mogla bih sad nabrajati do iznemoglosti.


Ja volin barenko 2 puta godišnje te svoje kućice provižitat; izvuć lancune pa ih provitrit na ponistri.

Danas san vitrila.

Vitrila... jerbo iden brzo doma pa malo sortiran di san šta metnila, koje san kućice popunila, koje su još ostale bidne prazne.

Ne znan kako vi, al' ja volin sebi natuć nemoguće/neostvarive planove. Blentava? More bit. Al' to činin samo da sebe zavaran.
Jer ja san od oni' ča sve činidu u zadnju uru, a kad iman puno toga na glavi, znan da sve neću stić. Pa se zeru trgnen. Pa nešto i navrime učinin. I tako zadovojin ostvariv plan.
Ma nisan munjena, znan ja odma' o' početka da neću ono sve stić. Ma ne mogu si pomoć. Ako si zacrtan ostvarivo, znan da iman vrimena za to ostvarit pa se ulinin. 'Vako... sama sebe nafilan ludin idejama da ću, morebit, sve to i učinit (a i u sriću se ufan) pa sve dobro ispane.


Pronjuškala san, daklem, kućice.

Sve je na svon mistu, baš kako i triba.

I smišno mi ovo sad i napisat, al' ja, judi moji, baš volin svoj život.


Lipo je. :-)