Utopljena sam u medije.

Nedavno smo dragi i ja razgovarali o životu na pustom otoku. Zazvučao je kao da se raduje takvoj mogućnosti. Njega bi veselilo maknuti se od civilizacije.

Ja sam se zamislila, malo sagledala kako mi dani prolaze i zaključila: ni u ludilu! Pa moj život je okupan medijima!

Ujutro se probudim, upalim radio, provjerim e-poštu, odem na kavu u kvartovsku birtiju, porazgovaram sa simpatičnom konobaricom, uzmem novine, prolistam novosti i kulturu, pročitam koje poglavlje libra (uvijek barenko jedan obitava u mojoj Sport Billy torbici!), vratim se doma, učim iz kojekakvih knjiga, nabacim blogovsku pauzu, jopet učenje, navečer barem uru vrimena televizije... Naravno, ne triba izostavit telefon i mobitel bez kojih ne mogu zamislit život... I još koji obilazak frendica na partiju ćakule...

Sadržaj tih medija mi je, vidim to sad, postao manje važan. U cijeloj priči bitan je taj dnevni ritual i ta ovisnost o komunikaciji, o mediju samom.

Palim radio jer mi se nešto sluša, na koju ću pjesmu nalitit manje mi je važno.
Listam novine jer mi, nakon buđenja, triba uru vrimena da dođem sebi. Ono što pročitam najčešće ispari odmah.
Po netu visim jer me to opušta; dođe mi ko zaslužena pauza.
Odem na ćakulu jer mi je do društva. Sadržaji razgovora su ionako skoro pa neinformativni.

Im'o je pravo šjor McLuhan:


Bojim se da bih umrla od dosade bez ovih medijskih stimulansa.