Nego, čitan ja Chomskoga neki dan... globalizacija... slobodno tržište... Treći svijet... globalno selo i lipo čovik govori, nema šta. Al' reć ću van ja, judi moji, da van taj globalni seljakluk ne dođe iz guze u glavu dok to ne osjetite na vlastitoj koži.

Neku večer, ono kad me Red Bull drža na životu, zasvira mi mobitel oko ure i po' ujutro. Mislila san da je cukar moj, bit će ne more zaspat pa provjerava jesan li budna. Kad ono frenica iz gimnazije. I sve ona nešto okolo kole, al' u biti pita piskaran li ja čagod. Žena čita blogove i došla do moga. I nećete virovat di je skontala da san to ja! Na onoj štoriji o paranoji! Ja san, naime, oduvik poznata po tome ča se na mene lipe razne čovječje sorte pa tako i ovi malo udreni. I rekla ženi da san ja, a šta ću drugo?! Al' mi je, moran priznat, to bilo zeru šokovito, ta spoznaja da se tako lako "čitan".

Prozirna san skroz, brate!

Meni je ovo blogarenje dosad bija ka neki ritual, čin (neću se sad zaplitat u konstative i performative) di bih se ja ispuvala nemajući baš neku predodžbu o tome ko će to pročitat. Oke, znan da ovod ćirnu kolegice s faksa, a i dragi tu i tamo priviri (premda san mu virtualno postala totalno nezanimljiv lik), ali oni su svraćali više da me imaju s čin zajebavat nego šta su ovo ozbiljno shvaćali.

A sad mi je draga B. osvistila taj kontekst mista u kojem moje piskarije obitavaju. Ovo baljezganje je javan čin i nekako mi je sad malo teže pljucat gluposti (iako znan da ću se oladit za koji dan). I to samo zato šta mogu vizualizirat jednu jedinu čitateljicu!

Kako li je tek piscima kad svoje tekstove moraju dat nekom svom da pročita?