Čitan ovo i mislin se kako su se vrimena prominila. Ja se više ne sićan kad san nabacivala potajne poglede, a još manje kad san se radi takovih crvenila.

Judi moji, revolucija je nastupila!

Svog san dragog smotala priko ovog čudnovatoga mrežastog izuma. Ne moran van ni govorit ča me zaludilo – pisa je ko blesav, stilski dorađeno, posebno, neobično. To mi je bilo dovojno da počnen ludit na svaku njegovu.

Prvo smo se dobro pokarali (za neznalice, to po mojem znači – posvadili) na nekon forumu. Oko neke trivijalne stvari. Kad smo prevršili svaku miru, preselili li smo se na pi*karanje priko mejla (za čistunce: elektroničke pošte). Pa nan ni to nije bilo dovojno i ondak smo o'šli na aj-sik-ju. E, a onda su uslijedila i tehnička dograđivanja pa san kupila mikrofon. Do web camere nismo stigli (možda i boje, vidi ča se Sevi dogodilo ;-) ). I tako je to trajalo misecima, a ja još nisan imala dojam da ga motan. Čin bih došla doma, odma san palila komp, al' mi ni na kraj pameti nije bilo da ćemo se mi jednog dana stvarno upoznat (otežavajuća okolnost: nije živija u domaji). E, onda me jednog dana nazva (ufff, ovo je već po' godine prošlo i prišli smo na telefon) da se on seli nazad u Rvacku. Šok totalka!

(Danas, u rijetkim trenucima kad san dobra, draga i mila, tvrdi da je to bilo zbog mene; kad mu iden na živce, viče da bi se ionako vratija.)

E, ma ova cila štorija ne bi uopće bila toliko važna... da nije pisanih dokaza. Naime, sva ta moja trkeljenja su ostala u historiju. I donese on to meni prije par miseci... i čitan ja, čitan... I stvarno, čoviče, ja san njega smotala! A cilo vrime san živila u uvjerenju da se to nekako "spontano" dogodilo. I prvo mi je zeru bila bedara. Ono, nit' romantike, nit' ičega. I, o Gospode!, koje san ja njemu sve magle prodavala (zapita bi se sad Mlakić: šta se događa kad magle stanu?). A onda san stala na balun i skontala da, kvragu sve, danas je takvo vrime i ja nisan imala voje čekat da se meni princ sam stvori pa san ga ja smantala sama. I nije mi nimalo žaj. Nisan se crvenila, nisan prigušivala uzdisaje, nisan igrala igrice – lipo je sve bilo crno na bilo.

Vozin se jučer Ljubljanskon i vidin ženska za volanon, a na zadnjen sicu muž daje ditetu bočicu. Cila san se otopila. Da je mom ćaći bilo reć da sidi iza i daje bočicu sestri i meni, a da će mater vozit, mislin da bi dobija srčani udar! Al' to je bilo u prošlon mileniju. Danas su se stvari prominile. Sve je više lipih žena koje voze same, a ne čekaju da ih netko drugi voza. I neka je!

...

Al' jopet, kad doma dođen, ćaći moran ulit juvu u pjat.

Njemu su magle odavno stale. Ja svoje još rastjerujem.

...