Mezzo, eto me! ;-)

Zadnjih dana mi baš nekako pukne inspiracija, dođen ovod i - niente. Ošlo sve u neku lipu stvar. Nemoj dolazit ujutro, nemoj ni popodne... dođi tad i tad, nemoj tad i tad... Kvragu i blogarenje! Ovo mi sve dođe ko da pišen za lovu pa iman oni grezi pritisak deadlinea.

I sad san se digla u 6 ujutro da bi poćirila odi. Luda, šta ćete?! A ča ću bidna kad iman nešto puno posla danas, a i pitanje je oće li bit dostupan ovi virtualni dnevnik kad meni ćufne. E, i sad san se digla (a oni koji me znaju, znaju i kakvo je to meni mučenje); nit' kave, nit' ića, nit' pića - ništa okusila nisan. I baš se sad mislin moredu li oni pravi pisci pisat 'vako bez voje i praznog štumka. A bit će da mogu jerbo in je to posal. A meni nije. Pa ne mogu. I buljin u ovi ekran i ne znan ča bi van rekla... osim: Ima l' kogod kave za posudit? Birtije još nisu otvorile, a doma ponestalo zaliha (eto šta ti je dalmatinska linost kad ni kave neman na lageru!).

Ja ne znan imadu li drugi ovakovih problemčića. Moja van je prva jutarnja, umisto dobro jutro, srećo, di je kava?!!! Pa mi onda dragec dobije živčani napad jerbo kako ja to volin kavu više od njega, kako mi je to prva misal ujutro. A mene, judi, da probudite u bilo koje doba dana ili noći, ja bih vikala samo kava, kava gospodaru!

I sad vrtin police po stanu, sve san porazbacala, onako ko kad u filmu neko popizdi pa je na granici ludila. Našla san puno zaboravjenih stvari, al' kave nigdi. Ko da su se sve kave ovega svita urotile protiv mene. A nisan ja izbirljiva... more turska, bila, plava, brazilska... ma koja god! Samo da mi oči otvori! Al' ovo ti je ko da tražiš drugu bičvu pa je nigdi nema. Samo meni da je sad i jedna (bičva, jel'te), bila bih ja zadovojna. 'Vako... odbrojavan minute da uletin u birtiju ispo kuće (koja otvara za 10 minuti).

Ajmo skupa... 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1 - K A V A!!!

Evo san dočekala... ajte adio!