01.06.2004., utorak
Niman ja njanci elera
Baš je neki lipi dan. Je zeru jutros opalija pljusak pa san se malo nasekirala. A to mi je tako kad rastvorin širon sve ponistre kad pođen spat, a kad ujutro tutnji, ništa ne čujen. Dok se Ane ne nakrmi, Ane se ne diže iz posteje.
A kad san dobre voje nekako mi dođe da se uvatin Smoje. Pa ga čitkaran na preskokce. Pa se cila nekako rastopin.
A kad san dobre voje nekako mi dođe da se uvatin Smoje. Pa ga čitkaran na preskokce. Pa se cila nekako rastopin.
VELIKO PUTOVANJE
Grmilo je i sivalo, kiša je lila ka iz kabla toga jutra kad su nakon velikih pripremi Roko i Anđa, likar i Bepina krenuli za Trst.
...
Višje u šali nego naozbilj, Roko je strašija Bepinu sa granicon i carinicima koji sumnjive putnike znadu svuć do gola.
- Pa bi moj Luiđi pustija da mene svučijedu? – planila je Bepina i zagrlila likara tražeći zaštitu.
- Bogati, Bepinu do gola, da čini striptiz carinicima, a ne bi jin ja cilu granicu razbija u komadiće! – odigra je likar scenu koju je Bepina i očekivala.
Dva puta su fermali po oštarijan da se malo okripidu i kasno u noć našli se na granici kod Sežane. Pasoške formalnosti su brzo obavjene, a onda je doša carinik i osvitlija ji lampadinon. Bepina je protrnila o straja.
- Imate li novaca? – ne udunja carinik lampadinu.
- Samo po pet ijad! – mirno će Roko.
Snop svitlosti zaigra na zbunjenon, deforminranon licu Bepine.
- A vi? – strogo će carinik.
- A ko će meni dat, šjor moj? – protrnula je Bepina.
- Gdje su vam lire?
- A koje lire?
- One koje ste digli na pasoš?
- Niman ja njanci elera.
- Morate imati dvadeset hiljada lira!
- Niman ja, šjor.
- To moraš jemat u pasoš – javi se likar drćući od jida.
- A nije mi Roko reka da sve sakrijen? – bubne Bepina.
- Ma ne te lire ča smo digli na banku! – užga se likar.
- Oli nisi čuja kad je reka: sve sakriti? – začudila se Bepina.
Grickajući brk, Roko se smijucka, ali je i pozelenija od jida.
- A gdje su vam te lire? – javio se carinik.
- Evo, ovod u postol – reče Bepina, priginjuć se i vadeći ih iz postola.
...
Vraćajući se iz Trsta, udrili su put Kopra, jerbo su se bojali vižitavanja kod Sežane zaraj tega ča je šjora Bepina sve onako naivno očitovala. Likar joj je zabranija da na granici prid carinon ne smi justa otvorit.
...
- Imate li šta za carinjenje? – zagleda se carinik u Rokov pasoš.
- Ništa, druže – bezbrižno je guknija Roko, odmahujuć glavon.
- A vi, druže? – pita likara.
- Jeman tri-četri libra.
- Ni vi nemate ništa? – carinik će Anđi.
- Samo ništo robice za dičicu.
- A vi, drugarice? – obratio se carinik Bepini, koja ka da je zanimila. – Vama govorim! – iznenadija se carinik.
Bepina je mučala i gledala u prazno.
- Jeste li nijemi? – povisio carinik glas.
- Nisan, nego ne smin govorit. Zabranili su mi moj Luiđi i Roko. Znate, ja san iskrena, pa da mi ča ne uteče, moran mučat.
- Ča van je, šjora Bepina? – privrnija Roko očima, a likar se jopet uvatija za glavu.
- Ništa mi nije, moj Roko, vidiš da mučin ka riba. Molin te, zatvori to radijo, učinilo mi je glavu ka balun. Da ti pravo rečen, draže mi je bilo kad smo išli bez radija. Bar smo se mogli razgovarat, a sad cilo vrime svira, čini konfužjun.
- Zar niste imali radio? – ukeba je carinik.
- Nismo, Roko ga je stavija u Trst.
- Asti majku božju, jopet si nas bacila u govna! – skiknija je likar ka oparen.
- Platit ćete osamdeset hiljada – strogo će carinik – izvolite ga tamo prijaviti.
- Ništa mi niste o radiju rekli. Nisan ja bidna znala. Ča mi niste rekli da ne smin spominjat radijo?!
- Osandeset ijad ti kolpi palo, Bepina... – pinija je likar.
Miljenko Smoje: Kronika o našem Malom mistu, Feral Tribune, Split, 1995., str. 262.-268.
Grmilo je i sivalo, kiša je lila ka iz kabla toga jutra kad su nakon velikih pripremi Roko i Anđa, likar i Bepina krenuli za Trst.
...
Višje u šali nego naozbilj, Roko je strašija Bepinu sa granicon i carinicima koji sumnjive putnike znadu svuć do gola.
- Pa bi moj Luiđi pustija da mene svučijedu? – planila je Bepina i zagrlila likara tražeći zaštitu.
- Bogati, Bepinu do gola, da čini striptiz carinicima, a ne bi jin ja cilu granicu razbija u komadiće! – odigra je likar scenu koju je Bepina i očekivala.
Dva puta su fermali po oštarijan da se malo okripidu i kasno u noć našli se na granici kod Sežane. Pasoške formalnosti su brzo obavjene, a onda je doša carinik i osvitlija ji lampadinon. Bepina je protrnila o straja.
- Imate li novaca? – ne udunja carinik lampadinu.
- Samo po pet ijad! – mirno će Roko.
Snop svitlosti zaigra na zbunjenon, deforminranon licu Bepine.
- A vi? – strogo će carinik.
- A ko će meni dat, šjor moj? – protrnula je Bepina.
- Gdje su vam lire?
- A koje lire?
- One koje ste digli na pasoš?
- Niman ja njanci elera.
- Morate imati dvadeset hiljada lira!
- Niman ja, šjor.
- To moraš jemat u pasoš – javi se likar drćući od jida.
- A nije mi Roko reka da sve sakrijen? – bubne Bepina.
- Ma ne te lire ča smo digli na banku! – užga se likar.
- Oli nisi čuja kad je reka: sve sakriti? – začudila se Bepina.
Grickajući brk, Roko se smijucka, ali je i pozelenija od jida.
- A gdje su vam te lire? – javio se carinik.
- Evo, ovod u postol – reče Bepina, priginjuć se i vadeći ih iz postola.
...
Vraćajući se iz Trsta, udrili su put Kopra, jerbo su se bojali vižitavanja kod Sežane zaraj tega ča je šjora Bepina sve onako naivno očitovala. Likar joj je zabranija da na granici prid carinon ne smi justa otvorit.
...
- Imate li šta za carinjenje? – zagleda se carinik u Rokov pasoš.
- Ništa, druže – bezbrižno je guknija Roko, odmahujuć glavon.
- A vi, druže? – pita likara.
- Jeman tri-četri libra.
- Ni vi nemate ništa? – carinik će Anđi.
- Samo ništo robice za dičicu.
- A vi, drugarice? – obratio se carinik Bepini, koja ka da je zanimila. – Vama govorim! – iznenadija se carinik.
Bepina je mučala i gledala u prazno.
- Jeste li nijemi? – povisio carinik glas.
- Nisan, nego ne smin govorit. Zabranili su mi moj Luiđi i Roko. Znate, ja san iskrena, pa da mi ča ne uteče, moran mučat.
- Ča van je, šjora Bepina? – privrnija Roko očima, a likar se jopet uvatija za glavu.
- Ništa mi nije, moj Roko, vidiš da mučin ka riba. Molin te, zatvori to radijo, učinilo mi je glavu ka balun. Da ti pravo rečen, draže mi je bilo kad smo išli bez radija. Bar smo se mogli razgovarat, a sad cilo vrime svira, čini konfužjun.
- Zar niste imali radio? – ukeba je carinik.
- Nismo, Roko ga je stavija u Trst.
- Asti majku božju, jopet si nas bacila u govna! – skiknija je likar ka oparen.
- Platit ćete osamdeset hiljada – strogo će carinik – izvolite ga tamo prijaviti.
- Ništa mi niste o radiju rekli. Nisan ja bidna znala. Ča mi niste rekli da ne smin spominjat radijo?!
- Osandeset ijad ti kolpi palo, Bepina... – pinija je likar.
Miljenko Smoje: Kronika o našem Malom mistu, Feral Tribune, Split, 1995., str. 262.-268.
