)Leaving on my jet plane
Zamislite tridesetak ljudi kojima je glavna tema razgovora marka odjeće i cijena iste, kojima je najveći životni domet kupovanje s taticom brzog auta/odlazak na karibe/posjeti frizeru,koji subotom piju koktelčiće i žive na pantovčaku, a sve ljude koji su ispot dog standarda smatraju nižom vrstom. I sad zamislite da se nalazite među tim ljudima tjedan dana, izolirani, na malom otoku s jednom i pol trgovinom. Jeste se uživili? Fino. Sad znate kako će meni biti, od sutra. I ne, ne pretjerujem, ne preuveličavam. Da bar preuveličavam!
Glava me boli od same pomisli da mi je tako svake jebene godine. I nitko nov nikad ne dolazi. I molim boga da dođe netko, bilo tko normalan, pa nek je i trooki svemirac.
Želim ponovo u selce. Želim prošlu godinu natrag. Ovo je sranje.
(sad najdublji kutak moje mašte zamišlja kak bi bilo super kad bi tamo došao neko normalan i kako bi bilo da se odlično zabavim i onda dođem s novim postom punim pozitivnih vibri...mišn impasibl)
A s druge srane, a možda da prilagodim svoju mentalnu dob njima? Ah, teško ću u dva sata naučiti sve o harrodsu i inim pizdarijama. Trebala je ići Ratka samnom, biti mi moralna podrška, ali neće (pitam se zašto?)
jedino što me drži na životu je bura-najčvršće rame ikad napravljeno (za plakanje i oslonac,naravno) koja mi je posudila svoj mp3 znajući da sam prošle godine tjedan dana samo lovila muhe i komarce i jela sladoled. i ništa išta više.
well,wish me luck. gonna miss u all. 
