mrachni katuni i nesavremena razmatranja

chitao sam danas nepromenjeni text prvog chasa Heideggerovog predavanja (iz zimskog semestra 1951/52.),"Was heisst denken?" (shta znachi misliti?) i naishao na rechenicu, sterilno chisto formuliranu, za koju mislim da ne bi bilo zgorega na nju obratiti posebnu paznju, posudivshi pritom, barem na chas, svakoj rechi njenu prikladnu tezinu:

"Das Bedeklichste in unserer bedenklichen Zeit ist, daß wir noch nicht denken."

dakle, ono shto izaziva najvishe podozrenja u nashem (i tako) sumnjivom i podozrivosti dostojnom (iskajucem) vremenu je da mi josh uvek ne razmishljamo. (svidja mi se shto heidegger govori o "nama" , jer na taj nachin stvara neophodan osnov za punoznachno i precizno fakticiranje stvarnosti (radi njenog tumachenja postepenim razlaganjem) - posredstvom njenih zanemarenih dokumenata, sputavajuci predostrozno, na drugoj strani i u isto vreme, tim njegovim "mi", sumnju i podozrivost svog vremena u odnosu na njegovo lichno moralno pravo: da uopshte javno razmishlja o razmishljanju u okviru "njihovog" "novog" vremena.
moj nemachki prijatelj - nakon shto sam i njemu prochitao H_ovu misao o razmishljanju (uvodnu tezu koju ne treba posebno dokazivati?) - moj prijatelj koga je teshko odobrovoljiti, ili, precutimo, odusheviti za bilo koga ili shta, kazze mi da bi on izvesno poshtovao, mozda chak bio sposoban da voli Nemca, koji stoji iza onoga shta chini : primetimo uzgred da je takva jedna odluchnost u poimanju chojstva, paradoxalno, upravo izvorno nemachki idealizam doslednosti- chojstva i junashtva germasnkog.

sta je, ili -ko su mi u Heideggerovim ochima?