mrachni katuni i nesavremena razmatranja

ahahahahahaah)


u dnevnichkim zapisima "kuhinja nagrada"
(La cuisine des Prix, 1980 - 1993) Jacques Brenner
nas kao izlishni insider, mizantrop koji je prochitao puuuno, puuno knjiga, potanko upoznaje sa funkcionisanjem jednog zirija (jedan jury=svi juryji=(?): jer "naravno, svuda ima interesnih grupa, ali na jednom mnogo ozbiljnijem nivou".

"ozbiljniji nivo" ovde podrazumeva da chlan zirija moze birati izmedju recimo: stana na "poklon" od francuske Akademije, ili nagrade za najbolju knjigu, ako je pisac; ako je autor chlan nekog drugog zirija , shto ce reci- donosi neku od odluka bremenitih trzishnom stvarnoshcu, on ce onda morati da glasa u skladu sa "nezvanichnim obavezama" u koje je ushao pokleknuvshi pred kratkotrajnim charima korupcije. jednom rechju, sve je na prodaju na toj internoj pijaci sujete (dakle bazar sadrzaja, glasi hr-prijevod)

"1)- diskrecija, i 2)- ko jednom udje, izlaska mu vishe nema!" neprikosnovena su pravila uticajnih literarnih ziri-krugova; bila, to jest, sve dok ih Brenner nije posthumno u temelju uzdrmao (samo)denuncijacijom sadrzanoj u dnevnichkim zapisima. objavljivanjem knjige, tempiranim neposredno pre obznane poslednje Goncourtove nagrade, odapeta je, zapravo, otrovna strela zloce Fayardovog shefa, koji je u prethodnoj 2005. pristojno (u)platio za Uelbeka i njegovu "mogucnost jednog ostrva", a ipak ostao praznih ruku. osveta brennerovim dnevnichkim zapisima razotkriva posredno rad svih zirija , rekao bih.

ne znam kako funkcionioshe NIN-ov ziri, ali pretpostavljam da se njegovi sudeonici, kao i oni iz senke ("lobiisti"), josh uvek razmenjuju iskljuchivo duhovnom energijom: u obliku nacinalistichko-politichkih stremljenja: ili ?

ipak- "sudbina i komentari", "u potpalublju", tasic , pa i te godine petrovic, i jesu zasluzili nagrade, jer: poznato je da nin ne dodeljuje nagrade iskljuchivo za jedno ostvarenje, vec na izvestan nachin krunishe razvojni put pisca-jebivetra u nevelikim, perifernim i , pre svega, ustajalim vodama srpske literature.

pisati dobro na jednom jeziku, bilo kojem, znachi dostici vrhunac u izrazu- u sumiranju zbivanja i istine chitavog jednog podneblja: pisati znachi na jedinstven nachin okovati mishljenje (raz-biranje), fixirati ga logikom, tj. gramatikom X-jezika - jer , jezik NIJE puko naklapanje, shto bi se moglo zakljuchiti na osnovu ovog mog pisanija ovde: jezik je nachin razmishljanja, mera i lukavstvo razuma. stoga pisci zasluzuju svaki podstrek: u obliku odlikovanja, robije ili izgnanstva. oni usavrshavaju mogucnost sporazumevanja, shto je jako, jako bitno u doba lisheno junaka (ne rachunajuci ovde Nietschea, naravno- jer on je vandoban).

semolj, ili hobo, su recimo stvari koje se nigdje na ovom pokvarenom svetu ne bi smele deshavati, pa chak ni u srbiji: one kompromituju jedan ziri, jedan narod, eine papa un eine mama - vredjajuci upravo drushtveni ukus potencijalne publike, unizavajuci ga i povlacheci po semoljskom blatu.

shto se Basare, i publike nezadovoljne njegovim espritom, tiche - pa ko ih jebe ?! vazno je da i dalje ima iskrenih pisaca njemu nalik: koji su za sebe odabrali hropac i onu Kishovu omchu literure i, sve joj zrtvuju- ne ochajavuci mrsko pritom.