mrachni katuni i nesavremena razmatranja

chekanje chini ruznim, vrlo ruznim.
chulno zadovoljstvo uspinjanja chini lepim, voznja po moru, oslobadjanje iz pritvora, orgazam koji provetri duh ...
pisati dnevnik znachi uzeti jezik za partnera,ne biti vishe usamljen, jer sada smo sa jezikom sa kojim probamo da kazemo neshto shto tim rechima do tada nije recheno. ili se mi barem tako nadamo. ono shto hocu da kazem : dok je ranije nakon u dnevnik uneshenog opisa, mantre, pesme, ili shkrabanja on sklapan i pohranjivan na sigurno mesto sa kojeg niko nece moci da se nasladjuje vashim tokom misli i zivota, danas i ovde svrshetak unosa (posta) sobom povlachi njegovo objavljivanje, chinjenje pristupachnim za shiroke narodne mase; skrnavljenje ili uznoshenje- kako uzmete.
kako mi je dosad bilo nemoguce tajna skrovishta mojeg neverovatnog zivota ovde raspinjati, nisam imao pristup blogu. njime bih se bavio sluchajno i uzgred - u shetnji, u wc-u, chitajuci tudje postove... osim toga, osvezavajuce je malo se baviti onim chime se svi bave, onim shto je moderno. mada je uglavnom zamarujuce.
bilo je to nalik na chekanje racionalno izvesnog postanka zivota.
ni sada nisam na chisto shta raditi sa ovim blogom, ali sam zasigurno vidno blize reshnenju.