Kako je to biti ja...

Moje ime je Ivana, Tea, Ana… uopće to nije bitno. Kao što stari Latini bi rekli; imena su omražena. Ne možemo čak ni birati vlastito ime, a ipak po njemu će nas ljudi poznavati; pamtiti. Neće nas pamtiti po boji očiju, a možda imamo oči u kojima se čovjek može izgubiti, neće nas poznavati po našem smiješku, a možda imamo prekrasan osmijeh. Poznavat će nas po tih par slova našeg imena. Vi me možete zvati mala, srećo, glupačo, kujo itd. jer vrag zna da sam u određenim trenutcima u svom životu bila to sve; i nečija sreća, ljubav, ali i glupača itd. o čemu ću pisat u svom blogu??
Pisat ću o svemu kaj mi pada na pamet, o nečemu kaj se tiče mene, a opet mogu pisat o nečemu kaj nema veze sa mnom..


i tko sam ja uopće..

hm..svi se s vremena na vrijeme želimo eksponirat javnosti, pokazat joj da i mi postojimo i da mi imamo nešto za reći.. u tom pogledu nisam ni ja iznimka. imam toliko toga ze reć,a trebam samo malo dijelić publike koja bi to možda čak i razumjela. neću vam pričati kako sam oposjednuta seksom i kao mi se nisam j... neko određeno vrijeme.. brijem da to nikog ne zanima..
ja sam jedna djevojka koja studira, svira., pjeva i vodi bitku sa ostatkom svijeta. znači, nisam nikaj drugačija nego vi svi ostali..

moj moto je : čuvaj ono kaj imaš, iskoristi ono kaj ti se pruža..

to mota se držim ka pijan plota..
uživam u glazbi, u hrani, u ljudima, u svim onim bezličnim licima kaj me svakodnevno okružuju, ali svako lice ima svoju priču.. pa tako i ja..
ukratko rečeno, ja sam sretno dijete koje svoju sreću pronalazi u 1001 pojavi, a jedna od tih pojava su u upravo svi oni koji mi poklanjaju pažnju čitajući ono kaj ja pišem..

22.4.2002. dan za pamćenje

znate onaj osjećaj kad pomislite na nekog i samo vas odjedanput želudac počne boljet...radite nešto čudno sa rukama i onda samo pustite da vas sjećanja preplave..
22.4. 8h ujutro, telefon zvoni..
javim se, a s druge strane drhtavi glas, jecajući nešto zamuckuju i ja ne razumijem niti riječi.. samo sam čula..mrtav je..dario je sinoć poginuo.. srce u grlu, otvorena usta, zrk nije dopirao do mojih pluća..
nakon sat vremena došao je frend po mene.. vozili se cestom koja mi se činila tako nepoznatom, a njom prolazim svaki dan proteklih 18g.. znak stop, izblijedila ograda od kiselih kiša, nepokošena trava.. nisam znala gdje sam..
neću ulazit u detalje..to sad više nije važno..to je dio prošlosti koja se usudila i koja se, zapravo, svaki dan usuđuje poigravati sa mnom tako što mi baci slike pred oči..a ja ne mogu pobjeć od njih..
taj dan je padala kiša.. neki bi rekli i nebo je proplakalo za mojim prijateljem...ja..ja ne znam što da kažem..što da mislim, jer što više mislim to mi se više ččini da je sve moglo biti drugačije.. stoga ću pustit prošlost da spava..
posvečeno D.R.