SPOMENI SE

Evo sad sam pročitao poštu, bio sam u Iki vozio Katarinu na ispit (to mi je kćer), skuhao si kavu i pomalo pijuckam i krenem pregledati što ima novog kad ono!, baš si me ugodno iznenadila što si se javila, ja se još uvijek lagano sređujem od grupe, to me sve više opterećuje i oporavak je sve duži a opet jedva čekam taj utorak. Ma ništa se ja ne ljutim za jučer, samo mi tako dođe kad sam tamo, u centru, neki vrag u meni proradi i neda mi mira, ili ću se šaliti ili opet onako skoro nekontrolirano pričati a možda čak i vičem? , to ne znam jer nisam u tom trenutku ni svjestan što se događa.
Ono što te zanima da li bi se trebali više aktivirati u podršci kad netko govori o sebi, ja mislim da mi i dajemo podršku jedan drugome ali čovjek kad o tome govori je potpuno sam i dovljno je samo saslušati i ne prekidati kad je već došao do toga da ispriča doživljaj, nego poslije o tome bi trebali više razgovarati bez obzira koliko bude teško, jer mislim da na taj način možemo više postići, vraćajući se na neke detalje iz priče pobuđujemo nekako razumniji i zdraviji odnos prema samom doživljaju - to je moje mišljenje. Jer zapravo ono što je najbolnije, opet ću reći kao i ti, umotano u neku priču koja naizgled nema baš puno veze sa pravim osjećajem, to je, ja mislim opet skrivanje i izmicanje od pravih osjećaja, a Bože moj naučit ćemo se i tome, pa zato i idemo na grupu, (malo sam srknuo kave) -naravno da mi se razgovara o tome jer na grupi toga i nema dosta, i zanima me što si ti počela pričati pa odustala?