Post je napisan 26.03.2008.°°srijeda°° ∙ " Vjerujem u ljubav
|
|
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaargh!!! Ok, dugo nisam pisala… trebala bih sada napisati što se na događalo… Nije bilo nikakvih extra novosti. Dečko mi je sada uredu. Sutra ide ponovno na snimanje.Pa zatim za Os kod specijaliste i ako Bog da to bi trebalo biti to… Vrijeme sam provodila u bolnici s mojim Lavom…Otišla bih na posao ujutro, bila sam sat-dva na poslu,i kad bih napravila sve pobjegla bih s posla kod njega u bolnicu. Bila sam sretna jer mi doktor i sestre nisu branili da budem s njim. Došla bih kući se samo otuširati i pojesti nešto i vratila bih se u bolnicu, i bila s njim do kasno navečer,tj dok ne bi zaspao. Nisam imala vremena za odmaranje, za opuštanje,no znate što nešto mi nije ni trebao. Jer čim bih uhvatila minutu vremena počele bi mi svakakve misli kolati mozgom, i normalno onda bih se rasplakala… Sama u sobi… Doktori na početku nisu znali što mu je… nagađali su… i to je bilo najgore. Vrijeme je prolazilo,a oni nisu znali što je. Nakon tjedan-dva su saznali što je… Rak… No nisu znali dali se proširio…i tu je bio problem. Pred njim,pred njegovim sam bila snažna, jaka, ubjeđivala ih da nije ništa strašno,da će sve biti dobro, no u sebi sam se raspadala. Imali smo sreće,rak se nije proširio,operacija dobro prošla…i nakon toliko muke,patnje zbog razdvojenosti, zbog neznanja što mu je, sve je dobro prošlo… nada se isplatila, vjera i molitva su pomogle. Iako mi je vjera bila poljuljana odkako mi je tetka umrla,iako nisam od tada bila na misi, svaku sam se večer molila da njemu bude dobro… I mislim da je to i pomoglo… najteži dio je iza nas… od sada nadam se da će sve biti uredu, da će svi nalazi biti negativni… Mislim da mi je ovo učvrstilo ljubav prema njemu… Bilo mi ga je jako teško gledati kako nemoćan leži u bolnici,shrvan od boli,i od muke… podsjetilo me na pokojnu tetku,didu…i zato nisam htjela razmišljati. Išla sam naprijed…odakle mi tolika vjera i nada da će sve biti uredu,ne znam… Kada sam ga dovezla kući, poslije operacije,kada sam vidjela da dobija kilograme koje je izgubio, da mu se vraća boja u licu,da mu se vraća snaga… onda sam se rasplakala pred njim… Popucala sam po šavovima,nisam više mogla…jednostavno je došao valjda taj dan…Nisam mogla više biti ona jaka,snažna…Valjda to tako ide… Od tada sve ide nabolje…sinoć sam ga promatrala kako spava…opičila me neka milina,radost… valjda zato što je kraj mene…što se završava ta noćna mora… Osječam mir,sreću,spokoj… |