29
petak
rujan
2006
Mihajlović: Umalo da udavim Henesa!
Interu u Ligi šampiona ove sezone ne ide pa ne ide! Nemački oklop bio je prejak za Italijane u meču drugog kola B grupe, Bajern je odneo sva tri boda u Bavarsku (0:2). Znak uzbune za sve na „Meaci“, pošto ekipa ni u drugoj utakmici nije uspela da postigne pogodak.
Bilo je veoma vruće na terenu, ali i van njega u okršaju dva bivša šampiona Evrope. Dva crvena kartona pokazao je Englez igračima Intera i još dva ljudima sa klupe, Siniši Mihajloviću s jedne i tim-menadžeru Bajerna Uliju Henesu sa druge strane. Puno crvenila, Italijani smatraju da su arbitri prema njima bili preoštri.
Siniša Mihajlović nije mogao da otrpi nepravdu u finišu meča. Posle crvenog kartona Fabija Grosa u 84. minutu, reagovao je burno i zaradio isključenje.
- Znam da nas sada mnogi otpisuju, ali verujte, mi smo još u igri! Pobede nas vode dalje, a po našoj računici još možemo da zauzmemo jedno od prva dva mesta.
Šta se u stvari dogodilo sa Interom u meču sa Bajernom, niko nije računao na poraz posle neuspeha u Lisabonu?
- Znali smo da će biti mnogo teška utakmica. Bajern ima jako dobar tim, fizički su veoma jaki. Mislili smo da uz svoju najbolju moguću igru ne možemo da izgubimo. Počeli smo slabo, mada u suštini ni oni nisu imali neke šanse. Možda smo preko Ibrahimovića mogli na početku da postignemo gol. Utakmica je bila za nerešen rezultat, ali je onda došlo do isključenja Ibrahimovića, po meni prestrogog. Nije to bilo za drugi žuti karton! Kako je Bajern igrao i kako je sudija delio žute kartone, mogu da kažem da nije imao isti kriterijum za oba tima. Posle izlaska Ibrahimovića, bilo je mnogo teže, ali smo u tom periodu i sa desetoricom igrali veoma dobro. Imali smo veliku šansu preko Krespa, da je postigao gol, bilo bi sve drugačije. Potom smo primili gol na glup način, posle toga je sve bilo gotovo.
Kakve su sada vaše računice?
- Nije sve izgubljeno pošto igramo sa Spartakom u Milanu, a zatim idemo u Moskvu. Ako dobijemo te dve utakmice i Sporting kod kuće, onda ćemo imati devet bodova. Ne verujem da će Bajern izgubiti u Lisabonu, Nemci mogu da igraju barem nerešeno. U Minhenu će ih, računamo, dobiti. Ako dobijemo tri utakmice, u poslednjem kolu idemo u Nemačku na noge Bajernu koji će se do tada obezbediti. Računam da će Portugalci izgubiti jednu od nas i od Bajerna i da mogu doći maksimalno do osam bodova. Ipak, zavisiće sve od nas. Vraćaju nam se Vijera i Kambijaso, Adrijano polako ulazi u formu, tako da ćemo nadoknaditi odsustvo Grosa i Ibrahimovića.
Ljubitelje fudbala u Srbiji zabrinuo je izlazak Dejana Stankovića zbog povrede. O čemu se u stvari radi?
- Mislim da nije ništa ozbiljno. Jutros su igrači imali lakši trening i Dejan je takođe bio prisutan. Rekao je da je pred kraj utakmice osetio jak grč. Ne verujem da je teža stvar u pitanju, međutim, videćemo sve kako će se razvijati u naredna dva dana. Ići će svakako na snimanje, ali mislim da nije reč o ozbiljnoj povredi.
U finišu meča sudija Stiv Benet vas je isključio, zbog čega?
- Kada je Groso dobio crveni karton, Uli Henes je došao do naše klupe i onda je počeo da viče, da preti, da nam govori „fak of“, „fak of“. I meni je tu pukao film, nisam mogao više! Ja u suštini baš i ne volim Nemce, kad ih čujem tako da se ljute, pa počnu da viču na nemačkom, odmah mi na pamet padne Drugi svetski rat... Zamalo da ga udavim! Moja je greška što sam reagovao, on je opet stariji od mene, ali nema razloga da dolazi pred našu klupu da preti, da viče na nemačkom, da vređa, kad je to utakmica kao i sve druge. U suštini, Groso i nije udario protivničkog igrača laktom, nego je samo raširio ruke. Zbog svega toga me je isključio. Bilo je to moje prvo trenersko isključenje.
Da li bi vam bilo lakše da ste protiv Bajerna igrali, ili vam je opet bolje sada kada ste na klupi?
- Sigurno da bi mi bilo lakše da sam bio na terenu. Sa klupe možeš samo da vičeš, da se nerviraš i izgubiš glas, a ne možeš ništa da pomogneš! Na terenu uvek možeš nešto da učiniš, namestiš neki gol, da zaustaviš protivnika. Mnogo je lakše biti igrač nego trener. Još kakav sam ja po karakteru... Pa već me dva dana stomak boli! Ako nastavim ovako, ne znam dokle ću dogurati. Moram malo da se smirim, da se ispraznim. Uvek vidiš neke greške, svestan da smo svi grešili kad smo bili igrači. Gledam kako kreće akcija otpozadi, kako ovi igraju, greše u predaji lopte, pa zatim kako šutiraju kornere, kako se brane... Razmišljam o tome kako sam ja to radio i onda mi bude krivo što sam prestao da igram kada sam još mogao lagano da igram sa cigaretom u ustima! Sad nemam kud, to sam izabrao i idemo dalje.
Sluša li vas Adrijano, s obzirom na to da ste odskora postali neka vrsta njegovog mentora?
- Ja sam sa ovim timom igrao dve godine. Dobro me znaju, jako poštuju. Kad god imaju neki problem, oni dolaze kod mene i pričaju sa mnom. Svima sam prijatelj, tako sam se postavio prema njima. Dolaze prvo kod mene, kažu sve što imaju, pa onda ja odem kod Manćinija i kažem mu šta se dešava. Adrijana mnogo volim, jer je dobar dečko, pošten je i simpatičan. Sada mu je teško jer ima višak kilograma. Odredili smo mu dijetu i merimo ga svaki dan. Protiv Kjeva je već odigrao mnogo mnogo bolje. Videćete, vratiće se veoma brzo u staru formu - poručio je Mihajlović u razgovoru za „Blic“.
Z. Kecman
komentiraj (2) * ispiši * #
25
ponedjeljak
rujan
2006
Franc Kafka
Delovi nenapisanog romana
Moja tvrđava (o tamnicama, srodnim i okolnim stvarima)
Najnovije srpsko izdanje Kafkinog manje poznatog proznog gradiva, objedinjenog naslovom „Moja tvrđava”, odnosi se izgleda na piščev neostvareni romaneskni poduhvat
Nezavršene priče, ideje za priče, nacrti, zapisi, građa nepoznata ili jedva poznata, ili možda zanemarena, izvan objavljenih knjiga za piščeva života, na veliko zadovoljstvo književnih sladokusaca, donosi upravo objavljena 569. knjiga „Radove” popularne i cenjene edicije „Reč i misao”, koju u novoj koncepciji i opremi uređuje ugledno ime savremene srpske književnosti Jovica Aćin, ujedno priređivač i prevodilac „Moje tvrđave” Franca Kafke. Reč je o dragocenoj ostavštini po svoj prilici najvećeg književnika tek minulog 20. veka, za života poznatog samo užem krugu čitalaca.
„Ali, ja odlazim”, bile su poslednje Kafkine reči. Na sreću, zahvaljujući editorskom radu njegovog velikog prijatelja Maksa Broda, koji se kao neverni izvršilac književnog testamenta oglušio o piščevo zaveštanje da se njegovi spisi spale, Kafkino sačuvano delo, odmah po završetku Drugog svetskog rata, preko Amerike, vratilo se u Nemačku, gde je prihvaćeno kao ravnopravno sa delima Tomasa Mana i Bertolda Brehta. Nemoguće je utvrditi sumu dosadašnje kritičke recepcije paraboličnog sveta književne zaostavštine ovog, već tako opisanog, tanušnog i slabašnog, tuberkuloznog izdanka praškog jevrejskog geta, koji sa svih svojih slika viri u svet kao usamljeno dete kroz prozorski okvir.
Aforistička razmatranja
Na više od tri hiljade stranica pisama, „Dnevnika” i druge književne građe, poput zatomljenog biserja, nalaze se u izobilju i zapisi koje je sam pisac smatrao aforističkim razmatranjima. Aforizam još osvaja svoje mesto u književnosti i pravo na književni izraz, ali ovi Kafkini, poslužimo li se završnim zapisom u „Mojoj tvrđavi”, deluju baš kao „sveže obilje, izvorska voda, silovit, spokojan, razbokorujući rast, blažena oaza, jutro posle razbesnele noći, grudi u grudi sa nebom, spokoj, smirenje, utonulost”.
Sledom svoje nenadmašne lucidnosti, priređiv ač Jovica Aćin ukazuje na pretpostavku da su, svi skupa, fragmenti nenapisanog romana, nacrt ili čak roman, žanrovski u kafkijanskom smislu reči, poput njegovih nedovršenih romana ili romana u fragmentima „Proces”, „Zamak” i „Amerika”. Aforistička razmatranja o tamnicama, srodnim i okolnim stvarima, kako inače stoji u podnaslovu ovog izbora, izgledaju kao verodostojni tragovi piščeve namere da započne i četvrti roman, posvećen tamnici. U prilog tome Aćin preuzima navod sledećih reči, čiji tačan izvor nije uspeo da utvrdi: „Mislim da bi ’Tamnica’ mogla biti knjiga koja bi zadovoljila rupu koja me, gutajući sebe, iznutra jede”. Tamnice i zatvorenici inače su prisutni u Kafkinim najpoznatijim delima.
U prevodu se reprodukcija originalnih verzija spisa, u redosledu prema dosadašnjim hronološkim saznanjima o kalendaru nastanka, međutim, Aćinu istovremeno izgledaju mnogo više kao odjeci celokupnog piščevog bića, a ne samo kao zbir takozvanih fragmenata, koji u nenapisanom romanu posredno učestvuju. Smatra s toga da je Maks Brod maltene izmislio postojanje romana kod Kafke, i onda ih izdvajao i združivao, pa tako sačinio nešto što uopšte nije bio piščev naum. Uostalom, proističu iz jedne veoma široke oblasti iskustva koju nazivamo ljudskim životom, čiji su čak i najprivatniji problemi imali dalekosežne književne posledice.
Priče i nacrti, snovi
U dvema kolekcijama, „Priče i nacrti” i „Snovi”, sudeći prema originalnim, netaknutim zapisima većim delom sačuvanim u Bodlejanskoj biblioteci u Oksfordu, pisac ih je precrtavao da bi na njima radio, poneke je isključivao, a ponegde od dva osmišljavao jedan. Isto tako, rečenice duže proze koristio je za aforizme i, obratno, aforizme ubacivao u tekst određene proze. Od zapisa je takođe oblikovao aforizme. Potvrđuju majstora književne nedovršenosti (nedovršivosti), postupkom neizrecivosti. Otud je ono što nije izraženo važno koliko i izrečeno, odnosno u „podtekstu” dubljem od izrečenog, više od onoga što se neposredno može otkriti u njima; na izvestan nač in, Kafkini aforizmi kažu i više nego što se od aforizma traži. S toga i u njima, kao u njegovim pričama i romanima, treba sve uzimati u prenosnom značenju, u poređenjima.
Šokira i fascinira u isti mah, valjano je primećeno još u studiji „Kafka – krivica i kazna” Zorana Gluščevića, uz Aćina nesumnjivo najboljeg poznavaoca dalekosežnog dela o „mitologiji straha”, „slici zakona i birokratije”, „originalnoj viziji dehumanizacije”, zatim o samoći, ugroženosti, nemogućnosti ostvarivanja međuljudskih kontakata; kombinaciji stvarnih događaja i stanja sa prozaičnom svakidašnjicom, gotovo neodgonetivih simbola izvesnih ljudskih osećanja i pomisli.
Sve što je napisao, razaralo je zapravo književnu formu, u ovom slučaju formu pripovedaka i romana, da bi se od ovih žanrova i njihovih oblika mogla načiniti moderna proza, zbog čega je bilo potrebno da i sama kritičko-istraživačka recepcija pretrpi znatne, ako ne i korenite izmene. Moglo bi se čak reći – Čehov u pripoveci, a Tolstoj u romanu, bili su u suštini majstori istog, dok efekti Kafkinih pripovedaka i romana počivaju na potpuno drukčijim pretpostavkama, pa su i putevi kojima je Kafkino delo dopiralo do svojih čitalac bili drugačiji.
To je još jedan razlog zbog koga je delo Franca Kafke bez izgleda na sledbenike, a sasvim nemogućno ga je u njegovom maniru prevazići. No Kafkina vrednost mogla bi se u novije vreme meriti i njegovim uticajem na srpske pisce („Milenina pisma Kafki” Ane Šomlo, „Kavaleri Starog geometra” Radovana Belog Markovića). Na to nesumnjivo utiču i vrsni prevodi Jovica Aćina: „Sinovi: Tri povesti” (1999), „Poslednja pisma” (2003) i „Vavilonska jama: Priče iz neobjavljenih rukopisa i sabrani snovi” (2004), objavljeno u „Radovoj” biblioteci „Reč i misao” kao i „Razgovori sa Kafkom” Gustava Janojha: „Jedini usmeni Kafka” (2002).
Saša HADžI TANČIĆ
komentiraj (0) * ispiši * #
20
srijeda
rujan
2006
KKN
O bićima svetlosti i o bićima mraka
“Pred nama su pesme i akcije posle kojih će lokalne neznalice, hejteri, mudroseri i ostali mrsomudi moći samo da se ćutke povuku u svoj mrak.” Tako je glasila poslednja rečenica u našem reagovanju na odnos NEKIH ljudi iz organizacije festivala Nisomnia prema nama i mada nismo hteli da se dalje bavimo ovom temom, gorenavedene osobe su se prepoznale u tom reagovanju, pa su nastavile ovu ujdurmu, šaljući hejt mejl na adrese medija, novinara, vlasnika klubova i ostalih ljudi iz posla. Zato, evo još jednom činjenica: došli smo na nišku tvrđavu u vreme unapred dogovoreno sa organizatorom i do 20 i 15 čekali da ostale grupe završe svoje tonske probe. Izašli smo potom i mi na tonsku probu i dok smo još raspakivali opremu, izvesna osoba nam je prišla i agresivno napomenula da moramo za tri minuta da počnemo sa nastupom i da su tonske probe trajale od 15 – 18. Kako smo želeli da se što pre pripremimo za nastup, pre svega zbog publike koja je nestrpljivo pevala naše pesme, samo smo rekli čoveku da problem kašnjenja celog programa koji je inače trebalo da počne u 19 časova reši sa samim sobom ili s kim već hoće, a da nas ostavi na miru kako bi što pre počeli sa svirkom. Počeli smo nakon ekspresno održane tonske probe oko pola devet, svirali nešto manje od 20ak minuta i potom je bubnjaru doturen papirić na kome je pisalo da momentalno prekidamo sa nastupom, što smo i učinili, iako je publika reagovala vrištanjem od enormno mnogo decibela. Spakovali smo opremu, otišli u back stage, sačekali oko sat vremena, pritom od nekih pripadnika obezbeđenja primajući k znanju izokolne pretnje da je bolje da što pre odemo odatle. To smo posle sat vremena i učinili. U ponedeljak smo dobili honorar kao i pozive novinara Blica i Popboksa da ispričamo šta se desilo što smo i uradili, a na našem sajtu smo objavili kraći tekst, pre svega zbog standardno tople dobrodošlice niške publike koja je najviše oštećena jer je platila kartu da, između ostalih, vidi i nas, što nekom iz organizacije te večeri nije bilo važno. Pomenuti anonimusi potom kreću u kontra ofanzivu, šaljući mejl sastavljen od postova sa jednog foruma ljudima iz posla (da ne ulazimo sad u priču o tome šta u ovoj zemlji znači ljudi iz posla u kontekstu rokenrola), a sa naslovom “KKN – pa ih i dalje podržavajte!”. U tom mejlu koji je došao do nas mogli smo pročitati laži, klevete i govor mržnje zbog koga u sređenoj državi onaj koji ih plasira odlazi na sud da objasni svoje reči i postupke. Na forumima je moguće pisati bilo šta bezbedno sakriven iza nadimka, uzdajući se u tolerantnost administratora, ali kada se to pošalje na adrese konkretnih ljudi, to već postaje hajka. Evo karakterističnih rečenica iz ove hajke: “Muka mi je od tih tzv. velikih zvezda koji nipodastavaju satnicu "seljackog" festivala (tako oni misle o Nisomnia festivalu, verujte mi, cula sam iz usta jednog njihovog clana) i time ugrozavaju i svoje kolege. Znam da je smelo ovo sto cu sada reci, ali kkn je samo cover grupa koja svira pesme nekada veoma dobre beogradske grupe kkn, a njihov pevac je drsko i poprilicno nadrogirano izasao na binu. KKN je zasluzeno sklonjen da ne bi poceo da ne bi izbio incident. Plasili su se organizatori da nece da krene da prica o politici posto je bio mortus pijan/drogiran O KKN necu da diskutujem vise , sacekajte javno saopstenje i snimke kao i izjave ljudi koji su bili u backstage...a cinjenica je da je Oliver bio nadrogiran i da ostatak benda nije mogao da ga primiri na bini znala sam da kkn sa sobom donosi zlo, drogu... Zelim im da prevazidju to stanje, da ostanu u zivotu. Ipak, ne zelim da ih vidim u Banovini sledeceg proleca ili ove jeseni. Ne zelim da sire taj pogubni uticaj narkotika. Ako sam dobro razumela, basista Rac nije zeleo da ponovo okupi KKN zbog toga sto je pevac heroinski ovisnik. KKN nikada nije dobio dozvolu originalnih clanova Steve Dimitrijevica (bubanj), Rastka Lupulovica (gitara) i Vlade Raca (bas) da koriste to ime... Niko od njih nije zeleo da se sudi sa pevacem oko prava na ime grupe (koja je casno koncertima u SKC-u otisla u legendu)... Ovo su paraziti koji upropastili pop-rock muziku kod nas svojim remiscencijama na pesme ciji autori nisu... Da li mislis da grad Nis, Niski kulturni centar i organizatori ovogodisnje Nisomnie zele da nam saopste da je droga (koja je uzela zivot meni drage i bliske osobe) u redu, i da oni zele uvek da plate grupu muzicara-narkomana po zanimanju, i da je to poruka srednjoskolcima... Prezirem najdu sto ih je angazovao... pritom, volim stare pesme kkn-a... Bolje platite lecenje i odvikavanje od tog zla nego sto ih angazujete da Vas i nas predstavljauju na bini... Block Out svakim svojim stihom govore o tome da se protiv droge treba boriti, a kkn da je treba koristiti... Sto se prvog dela o KKN tice mogu samo da te dopunim da ih je B92 koja je njihova maticna kuca odbila hladno i nije htela novom sastavu da producira album bas iz tog razloga oko zavisnosti njihovog pevaca...Kao i to da je Oliver sam izjaviu u jednom intervjuu da je radio "neprimern stvari" dok je boravio u Americi..Po meni on je imbicil i tezak zavisnik koji treba da se leci.... I ne organizatori nisu hteli da promovisu da je droga OK , zato je i expresno uklonjen sa bine... jedina odgovornost koju agencija koja je tehnicki organizovala Nisomniju preuzima jeste sto je uopste dopustila da se oni nadju na spisak sli to je vec bio da kazem "politicki" uticaj i bez prava na menjanje te odluke sa nase strane nazalost.... samo da znate da kkn pljuje nislije po beogradu, a i dobili su sav novac koji su trazili, a nije mali...kao, nisu oni krivi, nislije im podmecu da su narkomani, a oni se ne drogiraju, itd...” Eto, tako rade paceri i ignoranti po odomaćenom obrascu tabloidskih bedastoća koje sa izloga trafika zasenjuju prostotu polusveta: ako im ne možeš ništa činjenicama, a ti napadni lažima, konfabulacijama - laganjem koje služi održavanju samopoštovanja u situacijama frustracije - i konstrukcijama, jer moraš da napadneš, toliko je neiživljene agresije da to mora nekako da izađe. I šta sad? Da nepismenim individuama objašnjavamo da se za pripisivanje nečijeg duševnog poremećaja , a zavisnost od narkotika to jeste, odgovara na sudu? Da odgovaramo anonimusima frustriranim sopstvenom nesposobnošću da ispoštuju satnicu Festivala u čijoj su organizaciji sami učestvovali (o, povoda!) i koji su zato sami sebi na tanjiru servirali žrtvenog jarca u vidu KKN kojim će osvetlati i omastiti svoj lažno moralni obraz? Da zatucanima objašnjavamo su u istoriji rokenrola najveće pomake načinili ljudi koji se nisu ustezali da na sceni ostave svu svoju energiju, a što ograničenim dušebrižnicima nenaviklim na ponašanje koje odstupa od proseka uvek daje povoda za njihovu satanizaciju? Da je izmišljanje laži vezanih za odnos starih članova KKN prema novoj postavi beskrupulozan bezobrazluk? Da pismeni ljudi proveravaju činjenice (poput tvrdnje o KKN kao cover bendu bivše postave, a što je lako proverljivo u SOKOJ – u), a da zveri arlauču? Da je naveden odnos B92 prema novoj postavi benda laž? Da svako ko se bavi rokenrolom ima pravo na političke izjave, jer rokenrol jeste politika? Da članovi KKN nemaju problem sa drogom i alkoholom? Da KKN sa niškom publikom oduvek ima retko prisan i srdačan odnos? Da prihvatimo da te bezimene individue predstavljaju festival Nisomnia koji je postojao i pre njih, a postojaće i dalje, bar kada je KKN u pitanju? Da sve ovo nema veze ni sa Nisomniom, ni sa njenim selektorom, ni većinom ljudi iz njene organizacije , ni sa Nišom, već sa problemom nekih ne baš najzdravijih umova koji žele – o, slučajnosti! - da se baš sa KKN igraju centra moći? Da nam za sve navedeno kao svedoci stoje divni ljudi koji su nam bili domaćini i novinari u back stage – u, i koji su nam se bez ikakve potrebe izvinjavali za doživljenu neprijatnost? Teško da bi to imalo smisla: problem ove zemlje jeste što većina sa problemima funkcionalne nepismenosti i nemoralnosti ne da manjini koju srpska mašinerija još nije samlela, da učini tako potrebne pomake za ovu zemlju. U čestim prilikama u kojima smo se susretali sa našom publikom mogli smo se često uveriti da su to ljudi koji predstavljaju potencijalno najproduktivniji deo svoje zajednice. I ti ljudi ne odlaze i dalje iz ove zemlje zato što je plata mala, već pre svega jer ne žele da ceo život gube vreme traćeći energiju na primitivizam i banalnosti. I jer ne žele da žive i rade u društvu koje zataškava zločin svih ovdašnjih zločina i koje mirno gleda kako se suđenje za to zlodelo pretvara u farsu time po ko zna koji put ubijajući žrtvu i obesmišljavajući njegovo delo. U takvom društvu u kome aveti iz mraka bez blama obznanjuju svoju nakaznost, u kojoj osobe bez imena i prezimena napadaju ličnosti čija su imena i dela poznata duže vreme, nikakvo čudo nije da se rok grupa koja je, u Srbiji i van nje sa svojim za sada poslednjim albumom i brojnim koncertima, pobrala reakcije koje se kreću od pozitivnih ka ekstatičnim, proglasi za “parazite, imbecile i narkomane koji su upropastili domaću pop – rok scenu”. To je jedna od brojnih, i u širem kontekstu ne tako važnih slika današnje Srbije. Zato, svi vi bezimeni podlaci, ako se zbog svega izrečenog ne gadite sami sebe, primite k znanju molbu grupe KKN da, ako je takvih ili bilo kakvih emocija prema bendu i bilo, prestanete da volite i stare i nove pesme i bilo šta vezano za KKN. U odnosu prema svemu trulom u ovom nesrećnom društvu mi zaista nastupamo kao zločinci, a vi i mi smo se tek greškom sreli i samo slučajno udišemo isti vazduh.
komentiraj (1) * ispiši * #
Svetislav Basara
Istorija je bolest
Novi roman Svetislava Basare „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ („Dereta“) pobudio je veliko interesovanje tek što je izašao iz štampe. Ništa neobično, reklo bi se, kad je ovaj autor u pitanju. Glavni junak Demjan Lavrentijevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak romana, umire od iscrpljenosti u jednom logoru 1947. godine i to pod lažnim imenom. Iza i ispod svega je, razume se, basarijansko viđenja istorije, današnjice, umetnosti...
Govoreći za „Blic“, Svetislav Basara kaže: „Moj junak Parkinson misli, kao uostalom i ja, da je istorija bolest koja se predstavlja kao zdravlje i da je možda bolji pristup istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. Isuviše se danas insistira na zdravlju, a svi smo sve bolesniji. Moj roman je isečak iz istorije u Rusiji i Evropi kroz prizmu bolesti. Značajan segment knjige posvetio sam tome da se u ova moderna vrema bolest posmatra isuviše mehanički, isuviše materijalistički, kao neko strano telo koje treba po svaku cenu izbaciti. A znamo da u pravoslavnoj mistici, mistici uopšte, možda ponajviše u katoličkoj, ona nije samo kazna i neprijatnost. Često je korektiv, stvar koja nas sprečava da uvećavamo i sopstveno zlo i zlo u svetu.
Sudeći po onome što vaši junaci čine i govore, polazite od toga da je svet utemeljen na lažima?
- Od prosvetiteljstva naovamo svet je koncipiran na teorijskim premisama koje bih ja okarakterisao kao laži, na korpusu ljudskih prava koju su apsurdna. Istina, sama po sebi su dobra, al’ često nemoguća. Od prosvetitelja kreću te humanističke doktrine koje izbacuju faktor boga i đavola i svet od te vertikalne ustrojenosti, kakav je bio do njih, počinje da se projektuje isključivo na horizontalnu osu, na ono što je možda najgore u ljudima. Tako dođosmo do perioda u kojem je bogatstvo veliko, a besmisao još veći. Zaista ne postoji nikakva ideja koja bi transcendirala, nadišla proces varenja, šopinga, prodaje.
Znači li to da smo svi bolesni od Parkinsona samo nećemo da priznamo ili...?
- Kako junak Lavrentijevič kaže: „To prividno lažno zdravlje najteži je vid bolesti.“
A kako sa zdravljem stojimo mi danas i ovde?
- Srbija je bolesna. Izvorni parkinsonizam ima tri kategorije, mi bolujemo od parkinsonizma B, a to je vrlo bolesno stanje koje se priviđa kao zdravlje.
Koji su simptomi tog parkinsonizma B?
- Treba slušati govor premijera Srbije i videćete sve simptome parkinsonizma B; smušenost, drhtanje ruku, nesuvisao govor...
Ima li budućnosti?
- Da bismo sa takvim simptomima govorili o budućnosti prvo moramo da shvatimo da smo bolesni.
Kako bismo definisali tu parkinsonovu bolest?
- Sad bez šale, parkinsonova bolest je u ovom romanu alegorija svih mistifikacija i prevara na ovom svetu. Dakle, junak Parkinson je otkrio jednu bolest i od nje napravio političku doktrinu koja je u sukobu sa drugim doktrinama toga doba. Reč je o periodu kraja XIX i početka XX veka. Kalambur i cirkus toga doba ovih godina doživljava vrhunac. To su teme koje su me oduvek interesovale.
Interesovale su vas i revolucije za koje u ovom romanu kažete da su zapravo korak unazad?
- Sve revolucije počinju sa velikim optimizmom, a u mojoj optici svaka je korak nazad. Rusija je bila gora posle Oktobarske revolucije, Jugoslavija je postala gora posle komunističke, banditske revolucije, pa dođe 5. oktobar.
Je li i on bio korak unazad?
- Peti oktobar trebalo je da bude kontrarevolucija, a to je nešto sasvim drugo, to je napred. Međutim, revolucionari su se snašli, uortačili sa Vojom Koštunicom i sada opet imamo revoluciju sa svim njenim osobenostima i posledicama. Potpuno isto samo što je reč „komunizam“ zamenjena rečju „Srbija“.
Prejako, bolesno ili treba popiti koju da nam bude lakše?
- Ako popijemo, momentalno jeste lakše, ali posle bude gore. Ne sme se piti za vreme terapije.
Pa, kako ćemo?
- Pićemo još više.
A da li „Zemlja“ (časopis Svetislava Basare, prim. a.) pati od revolucionarnosti i Parkinsona?
- Auh, pati, pati od Parkinsona. Bila je zdrava, za razliku od određenih političkih krugova kojima nikako ne odgovara ono što se piše u njoj. Ali „Zemlja, kao što ime govori, kao element, kao otadžbina, preživeće, a politička piljevina će sagoreti. To je „Zemlja“!
Tatjana Nježić
komentiraj (0) * ispiši * #
18
ponedjeljak
rujan
2006
Jasa Grobarov
Sopstveni književni junak
Pedeset godina književnog rada Jaše Grobarova
Predstavljanjem dve najnovije knjige Jakova - Jaše Grobarova, juče je u salonu Udruženja književnika Srbije (UKS) obeleženo pola veka rada jednog od najautentičnijih beogradskih pisaca i boema. O delu Grobarova, pesnika, pripovedača, romansijera, dramskog pisca, slikara, ali i o "lepoti i opasnostima" druženja s njim govorila su tri pisca Valjevca - Petar Pajić, Slaven Radovanović i Andrej Jelić Mariokov.
- U osnovi pesnik, bilo šta da piše, nadrealista, zaslužio da uđe u Ginisovu knjigu rekorda po onom kako živi i šta radi. Grobarov je izjednačio ono o čemu piše i život, postao je sopstveni književni junak - rečeno je na promociji.
- NJegova poezija i kratke priče su tamno ogledalo naših duša odakle iskričavo izbija svetlost, noseći nadu da dobro ipak postoji. NJegova proza je sinonim za postmoderno. Jaša Grobarov je dete koje je ostarilo.
Publika prepunog salona UKS imala je priliku da čuje pesme iz knjige "Konj bez jahača". Uz nju je predstavljena i knjiga kratkih priča "Ožiljci za sva vremena". Knjige je izdala kuća "Admiral buks". Na pitanje da li sebe prepoznaje u pričama o njemu, Grobarov kaže - delimično. On, kako je rekao, ne zamera kako drugu kvalifikuju njegovu književnost, već kako je razumeju. Napomenuvši da nije dobar govornik, poznati beogradski boem je predložio publici da pređu na tekuća pitanja.
Flašu viskija je otvorio njegov stari prijatelj, nekadašnji selektor bokserske reprezentacije, a sada predsednik srpske bokserske federacije Miroslav Popović.
komentiraj (2) * ispiši * #
13
srijeda
rujan
2006
Tortura Ničeom
Ljudsko, suviše ljudsko, Fridrih Niče
Gotovo istog trenutka kada je Niče poslao Vagneru primerak tek odštampane knjige Ljudsko, suviše ljudsko, prispeva mu, "čudom smisla u slučaju", pošiljka upravo od Vagnera, partitura Persifala sa posvetom: "Svome dragom prijatelju Fridrihu Ničeu, Rihard Vagner, Kirhenrat". O tom "čudu smisla u slučaju" Niče ostavlja slikovitu belešku: "Ovo ukrštanje dve knjige beše kao da začuh ominozni zvuk. Nije li zazvučalo kao da se mačevi ukrstiše? U svakom slučaju obojica to tako osetismo: jer obojica ćutasmo...". U to vreme Vagner je, naravno, već bio Vagner, ali Niče je tek postajao Ničeom i na svom putu postajanja onim što jeste morao je da se oslobodi uticaja svojih velikih uzora i inspiracija, pre svih Šopenhaura i Vagnera. Ljudsko, suviše ljudsko, knjiga za slobodne duhove, kako stoji u podnaslovu, svedočanstvo je Ničeovog oslobađenja, ali i svojevrstan obračun sa samim sobom, savršeno nesentimentalno razaranje svega onoga na čemu počiva njegovo čudesno mladalačko delo Rođenje tragedije. Ako su u prvom periodu za Ničea religija (ne hrišćanstvo, nego religija kako su je razumeli stari Grci), metafizika i umetnost bile vodilje do samog srca stvarnosti, do jezgra sveta, do tajne bića, sada se sve preokreće: nauka, kritičko osvešćenje i metodička sumnja postaju povlašćeni instrumenti saznanja. Religija, metafizika i umetnost nisu više temeljni načini dolaska do istine, nego iluzije koje valja razoriti. U središte Ničeovih uvek "nesavremenih razmatranja", dospeva čovek, pa će neki od prilježnijih ničeologa drugu Ničeovu fazu (koju sačinjavaju još i knjige Osvit i Radosna nauka – kod nas iz nepoznatih razloga prevedeno kao Vesela nauka) odveć hitro razumeti i kao antropologiju, odnosno ulazak u pozitivistički period. Stvar je, međutim, kako to već stoji sa Ničeom, kudikamo komplikovanija.
U Ecce homo, kasnom spisu o sopstvenim spisima, Niče će Ljudsko... nazvati spomenikom jedne krize. Oslobađajući se Šopenhauerovih metafizičkih formulacija i Vagnerovog obogotvorenja muzike, Niče se, ubijajući svoje očeve, susreće sa krizom autoriteta. Ali na drugoj ravni otvara se još jedna kriza, mnogo presudnija, mnogo teža, kriza sa mnogo dalekosežnijim posledicama nego što je "napuštanje roditeljskog doma": Niče se, naime, suočava sa krizom vrednosti koje se nalaze u temelju čitavog jednog sveta (a Šopenhauer i Vagner noseći su stubovi te konstrukcije). Ljudsko... je utoliko i najava jednog velikog, epohalnog obračuna, jednog do tada nezabeleženog nasrtaja na moral, dakle na sve ono što je oblikovalo i samoga Ničea. S obzirom na to da se ustremljuje na ono neustremivo, s obzirom na to da kreće u potkopavanje (subverziju, reklo bi se savremenim rečnikom) onoga što se ne sme potkopavati, pojmovi koje Niče koristi i koji su njegove odveć ljudske tumače naveli da ga proglase pozitivistom, zapravo nemaju smisao koji im se pridaje u postničeanskom poretku stvari. Ničeova nauka, odnekud, mnogo više liči na umetnost nego na nauku onako kako je doživljavamo danas, metodička sumnja mnogo je bliže mahnitom uverenju nego dekartovskoj inspiraciji, kritičko osvešćenje, pak, tek je nastavak dekonstruktivne prakse koju je Niče ubedljivo demonstrirao već u svojim ranim spisima. Najzad, ono ljudsko, ono odveć ljudsko iz naslova knjige, što je temom kritike slobodnih duhova, nipošto se ne sme shvatiti kao kritika bezazlenih ljudskih slabosti, kao ono čemu je svaki čovek sklon, kao ono što ga, na određeni načion, čini upravo čovekom, dakle njegove slabosti, ništavnosti, beznačajne pobude ljudskih taština. Naprotiv. Niče se obrušava na "višu podvalu", njegova kritika suviše "ljudskog" smera na nad-ljudsko, on izvodi genealogiju "idealizma". On se, dakle, ustremljuje na ono "nad-ljudsko" jer nadljudsko je suviše ljudska iluzija! "Sve što je ljudima do sada metafizičke pretpostavke činilo vrednim, strašnim, zabavnim, sve što je te pretpostavke proizvelo, jeste strast, zabluda i samoobmana; vera u te pretpostavke učvršćivala se najgorim, a ne najboljim metodama saznanja. Otkriti ove metode kao osnovu svih postojećih religija i metafizika znači opovrgnuti ih" (str. 19-20). Metafizička volja za spoznajom samo je maskirana potreba, samo jedna suviše ljudska nužda.
No, čak i ako je ovo središnji momenat, Ljudsko, suviše ljudsko suviše je velika, suviše duhovita, suviše složena knjiga da bi se mogla svesti samo na to. Ona vrvi od rukavaca, ona meandrira, ona se talasa, ona zavodi i izvodi, ona razočarava i ushićuje, ona je gruba i tanana istovremeno, naivna i lukava, ona je, pre svega i iznad svega, zadovoljstvo u čitanju genija koji postaje svestan svoje genijalnosti. Utoliko Ljudsko... valja razumeti više kao prelaz ka remek-delima kakva su Zaratustra i Genealogija morala, kao očaravajuću (i raščaravajuću) pripremu za njih, kao sondiranje terena za neopisivi događaj dolaska, a manje kao nekakvu pozitivističku Ničeovu menu.
No, ne ni samo to. Ako recepcija Ničea u savremenoj filozofiji znači više od puke konstatacije, a znači jer Niče nije tek jedan među filozofima – on je lakmus epohe – onda je i uvid da upravo Ljudsko... doživljava renesansu u savremenim filozofskim tokovima svojevrsni pokazatelj koliko su nam Ničeovi slobodni duhovi danas potrebni, koliko je naše doba, doba jedne čudne slobode, zapravo u svojim finijim strukturama negde sklerotično i koliko nam upravo jedan mahniti genije tu može biti putokazom. Najzad, nikada na ovim prostorima neće biti dovoljno uvek iznova upućivati na Ničea: "Biti dobar Nemac znači degermanizovati se. (...) Naime, ako neki narod napreduje i raste, taj narod uvek kida opasač koji mu je dotad davao nacionalnu spoljašnjost: ako ostane nepomičan, ako počne malaksavati, oko duše mu se vezuje novi opasač; sve tvrđa kora obrazuje takoreći zatvor čiji zidovi bivaju sve viši i viši. Ako, dakle, neki narod ima vrlo mnogo toga što je čvrsto, onda je on dokaz da on želi da se okameni i da bi voleo da se pretvori u spomenik (...). Zato okretanje prema nenemačkom jeste uvek znak najsposonijih ljudi u našem narodu" (str. 403). Pa vi sad vidite. Nemci su, uz neopisive muke, nekako izbegli petrifikovanje i monumentalizaciju. S rbi još nisu. Zato bi, po uzoru na onaj genijalni skeč sarajevskih neoprimitivaca, valjalo doneti zakon – po hitnom postupku – koji dozvoljava torturu Ničeom. Pa ko malo nacionalno podilkani evo mu kazne od 15 min. do više meseci/godina čitanja Ničea. Po glavi.
Ivan Milenković
komentiraj (8) * ispiši * #
09
subota
rujan
2006
Salman Ruzdi
Terorizam je glamurozan
Salman Ruždi, koji danas ima 59 godina, proveo je mnogo vremena razmišljajući i pišući o terorizmu. Razgovarao je sa novinarom “Špigla”, a NIN prenosi najzanimljivije delove tog intervjua
Gospodine Ruždi, vi kao stručnjak za terorizam ...
- Zašto mislite da mi pripada takva čast? Ja sebe uopšte ne doživljavam kao stručnjaka za terorizam.
Vašu knjigu „Bes”, sa opisom Amerike kojoj preti terorizam, koja je objavljena u proleće 2001. godine, mnogi su doživeli kao proročansku – manje-više kao predviđanje 11. septembra, i to samo nekoliko meseci pre tragedije. Vaš najnoviji roman „Klovn Šalimar” opisuje kako se jedan cirkuski akrobata iz Kašmira preobražava u teroristu. Gotovo celu jednu deceniju i sami ste životno ugroženi; prete vam iranski fanatici koji su za vašu glavu raspisali nagradu od četiri miliona dolara.
- Pa, ako mislite da je to dovoljno da bih se kvalifikovao za stručnjaka za terorizam, onda ...
Najistaknutiji britanski muslimani uputili su pismo britanskom premijeru Toniju Bleru u kome tvrde da je sve veća spremnost za posezanje za terorizmom u uzročno-posledičnoj vezi sa Bušovom i Blerovom politikom u Iraku i u Libanu. Da li mislite da je ta teza potpuno neosnovana? Drugačije rečeno, ne čini li vam se da zlodela iz Abu Grejba i čudovišni cinizam Gvantanama doprinose ekstremizmu?
- Ja svakako ne spadam u Blerove prijatelje i ubeđen sam da je bliskoistočna politika Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije uistinu kobna. Uvek ima razloga za kritiku, ima i razloga za ogorčenje. Međutim, postoji jedna stvar koja nam svima mora biti potpuno jasna: terorizam nije težnja ka ostvarenju legitimnih ciljeva pomoću neke vrste nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice proglašavaju za svoj cilj, izvesno je da im stvaranje boljeg sveta nije cilj. Umesto toga, oni se bave ubijanjem nedužnih. Ako bi se, na primer, konflikt između Izraelaca i Palestinaca nekim čudom preko noći rešio, verujem da to ipak ne bi uticalo na smanjenje broja terorističkih napada.
Ipak, mora biti da postoje neki razlozi, ili barem nešto što služi kao okidač, za ovu stravičnu spremnost nekog čoveka da uništi živote drugih ljudi – i svoj sopstveni.
- Svojevremeno je Lenjin opisao terorizam kao buržoaski avanturizam. Mislim da je tu bio u pravu – što inače za njega nije bilo često: terorizam je upravo to. Ne smemo negirati osnovno načelo celokupne moralnosti – svaki pojedinac je odgovoran za sopstvene akcije. Čini se da su i okidači individualni. Sigurno je da vaspitanje tu ima značajnu ulogu, pošto se kroz vaspitanje može uliti taj pogrešni osećaj vlastite misije koji gura ljude u takvu vrstu “akcija”. Tome doprinosi i mentalitet krda; svi članovi jedne tako integrisane grupe uzajamno guraju jedni druge u situacije u kojima sila presuđuje. Postoji tip ličnosti koji veruje da će neka takva akcija primorati celo čovečanstvo da ga čuje i da će on na taj način postati istorijska ličnost. Onda postoji tip koga jednostavno privlači nasilje. Da, zaista mislim da tu glamur igra izvesnu ulogu.
Da li vi to stvarno mislite da je terorizam glamurozan?
- Da. Teror jeste glamurozan – to nije njegovo jedino svojstvo, ali to jeste njegovo svojstvo. Čvrsto sam uveren da među bombašima-samoubicama postoji nešto nalik na opčinjenost smrću. Na mnoge od njih uticala je pogrešno utemeljena i pogrešno usmerena predstava o nečem mađijskom što je, navodno, urođeno jednom tako bezumnom aktu. Bombaš-samoubica zahvaljujući sopstvenoj mašti tako poveruje da čini blistavo i herojsko delo, mada se, u suštini, to što on radi svodi na to da sebe besmisleno ubija i da pri tom uništava tuđe živote. Postoji jedna stvar koja se tu nikako ne sme smetnuti s uma: žrtve koje terorišu radikalni muslimani mahom su drugi muslimani.
Razume se, nema nikakvog opravdanja za terorizam i ne može ga ni biti. Ipak, ovde postoje mnoga različita polazišta. Postoji grupno nasilje kome pribegavaju nacionalisti želeći da ostvare svoje mogli bismo reći razumljive ciljeve i koristeći pri tom sva sredstva koja im stoje na raspolaganju ...
- . .. a postoje i drugi kao što je Al kaida koji su sebi postavili za cilj da unište Zapad i celokupan naš način života. To je onaj oblik terorizma koji svoje prave motive prikriva iza svega onog što je negativno u današnjem svetu; pravi cilj im je zapravo napad na sve što je nama sveto. Ne može se diskutovati sa Osamom bin Ladenom i njegovim naslednicima. Sa njima ne možete zaključiti mirovni ugovor. Protiv njih se treba boriti svim raspoloživim sredstvima.
A kada je reč o ovim drugima, “nacionalističkim teroristima”, mislite li da bi trebalo da povedemo dijalog s njima?
- To zavisi od toga da li su oni spremni da se, pod izvesnim uslovima, odreknu svoje terorističke borbe. Čini se da takav pristup pokazuje bar početne pozitivne signale kada je, recimo, reč o Baskima u organizaciji ETA. Mislim da tu u znatnoj meri možemo da zahvalimo Bin Ladenu, jer baskijski vođi ne žele da budu nalik na njega. IRA je izgubila kredibilitet među sopstvenim narodom, koji više nije video nikakav smisao u nasilnoj ilegalnoj borbi i to je ono što je presudilo.
Transformisanje nekadašnjih terorističkih organizacija u političke partije – bar dugoročno gledano – ne deluje beznadežno. To bi moglo da funkcioniše i kada je reč o onim grupama kojima verski fanatizam nije primarna odlika, kao što su, recimo, Tamilski tigrovi u Šri Lanki. To je grupa koja je zapravo prva počela da koristi bombaše samoubice, a nema nikakvo versko uporište. Njihovi ciljevi su potpuno jasni: nezavisna država.
Možda vama ne treba, ali čini se da je mnogim ljudima zaista potreban neki bog. U čitavom svetu uočljiv je povratak religiji. Težnja ka duhovnosti izraženija je no ikad. Da li je to, po vašem mišljenju, negativno?
- Jeste.
To je nedvosmislen odgovor. Međutim, taj odgovor će mnogim ljudima delovati uvredljivo.
- Po mom mišljenju reč “duhovni” treba da bude stavljena na indeks zabranjenih reči za narednih, recimo 50 godina. Potpuno je neverovatno čemu se sve danas prišiva odrednica “duhovno”. Maltene imamo duhovnu torbu za la ptop i duhovni šampon.
Zbog čega je islam, kao vera koja polaže pravo na premoć i propisuje veoma stroga pravila svakodnevnog života, toliko privlačan za mnoge mlade ljude?
- Ne očekujete valjda od mene objašnjenje privlačnosti islama?
Koje kompromise Zapad treba i može da učini kako bi obuzdao terorističku opasnost?
- Ja nisam čovek kompromisa. Mislim, dakle, da to pitanje postavljate pogrešnoj osobi.
Ipak, posle napada od 11. septembra, sami ste napisali da je neminovno ograničavanje prava kako bi se slobodna društva zaštitila od terorizma.
- Pri tom sam mislio na strožu kontrolu putnika u avionu i slične stvari – mislio sam, dakle, na ona ograničenja koja jesu neugodna, ali se lako mogu objasniti i shvatiti. Nisam ni pomišljao da bi se moglo dogoditi da Bušova administracija uspostavi čitavu mašineriju autoritarne države.
Da li je ona to uradila?
- O, da. U proteklih nekoliko godina bio sam predsednik PEN kluba u Njujorku. Neprestano smo morali da se hvatamo u koštac sa tim dalekosežnim napadima na građanske slobode. Većina pritužbi koje smo dobijali bile su potpuno opravdane, jer se čak nije moglo shvatiti ni na koji su način hapšenja i operacije nadzora povezani sa borbom protiv terorizma. Verujte mi, znam o čemu govorim: na sopstvenoj koži sam osetio šta znači kad vam neko preti tako da sam zaista razvio spremnost za razumevanje obaveštajnih aktivnosti i moji čuvari uživaju moje najdublje poštovanje.
Znači li to da su Buš i Bler otišli predaleko?
- To je problem sa političarima koji su po svojoj prirodi skloni autoritarnosti: čim im se pruži prilika, oni posegnu za njom. Ovde moramo biti jako pažljivi. Mislim da je duboko uznemirujuće to što angloamerička politika i arapska politika trenutno u suštini podstiču, potpomažu i potvrđuju jedna drugu – odnosno, potvrđuju sopstvene najgore predrasude. Pogledajte samo kako stoje stvari u Iraku, u Libanu. Nema ispravne strane ni u jednom od tih sukoba. Međutim, u isto vreme, potrebna nam je moralna jasnoća, nešto št o uočavam da u poslednje vreme nedostaje mnogim liberalno orijentisanim ljudima, a sam spadam u liberale. Potrebno nam je da jasno razlučimo šta je dobro, a šta loše, potrebno nam je da budemo spremni da jasnim rečima branimo sopstvene vrednosti i da istovremeno ne prezamo od toga da krivca stvarno proglasimo krivim.
Posle fatve ajatolaha Homeinija, izrečene 1989. godine, gotovo čitavu deceniju ste živeli u ilegali...
- ... a upravo sam nameravao da vam zahvalim zbog toga što dosad u našem razgovoru nijednom niste upotrebili reč “fatva”...
... ali to je neizbežno, koliko god da vi tu reč mrzite.
- Da, da, znam. To je nešto što nije deo mene, a po čemu sam stekao svetsku slavu. U godinama posle toga ponekad sam imao osećaj da drugi ljudi ispisuju moju životnu priču. Ali, sve sam to već odavno ostavio za sobom. Živim slobodnim, normalnim životom, kao stanovnik Njujorka i Londona, a često putujem i u svoj rodni grad, Mumbaj (Bombaj).
Sva tri grada koja pominjete bila su izložena žestokim terorističkim napadima. Ipak, sva tri grada su pokazala otpor i žilavost i zadržala su opredeljenje za slobodan i otvoreni način života.
- Interesantno zapažanje. Možda ih upravo zbog toga toliko volim.
Da li i dalje pamtite dan kada je fatva proglašena. Da li na neki način obeležavate godišnjice?
- Kako bih mogao da izbrišem taj dan iz sećanja kada se to dogodilo na praznik Svetog Valentina. Tako bar ne zaboravim da ženi kupim cveće.
Prevod: Lj. Nedeljković
komentiraj (4) * ispiši * #