Rupa u glavi
Je nešto što ti nikako ne treba, a kad konačno shvatiš da je prekasno za netrebanje i da je već imaš, a onda slegneš ramenima i počneš čačkat po njoj. Ha, rupa ko rupa, rijetko se baš kada obazire na to tvoje čačkanje, malo što je smeta i, generalno gledajući, što god ja radila, rupa ostaje. Ja nisam tip koji rupu može ignorirati pa sam sklona učiniti sve što mogu kako bih joj krenula na živce, a kako nisam sigurna ima li ih ona i, posebno zanimljivo, ako ima - u kojem dijelu rupe se živci nalaze ili su ravnomjerno raspoređeni po njoj, svršim rastežući sama svoje.
Zato sam ovih dana odlučila presložiti svoje misli na takav način da se rupa nekako prekrije, smislit ću čak i nekoliko novih misli, ako starih ne bude dovoljno. Iz prijašnjeg iskustva znam da rupe ne traju zauvijek, nestanu taman onda kada ti počne biti uobičajeno hodati s takvim nečim u glavi. Nezanemariva je opasnost upravo taj bitak rupe, njezino rupstvo, treba dobro paziti da misli kroz rupu ne iscure ili ispadnu. Tih je dana obično potrebna povećana proizvodnja misli da bi se rupa zakrpala, a posebno onih već formiranih, tvrdih misli u obliku stavova koji se stave na rub rupe i zadržavaju ostale misli unutra.
Već imam plan, popis misli koje ću misliti, vremena napretek, odbrojavanje je tek počelo, a nekako vjerujem da rupina snaga slabi tim više što odbrojavanje odmiče. I zato, rupo, čuvaj me se. Here I come.
|