Dnevnik izbeglice

Kada dođe buraz, bar kod nas na Balkanu, neke bitne stvari u životu se menjaju. Buraz je, kao i svako iz mračne institucije zvana Familija, neka vrsta svetog bića koje mora biti blaženo neznanjem o svemu što bi, makar i iz daljine izgledalo negativno. Odnos je isti kada dođe rođak sa sela, tetka iz Amerike ili član najužeg jezgra Familije iz Beograda. Ne pričaš o tome kako trošiš preko svojih mogućnosti, kako si sjeban kad nema posla, ili kad dežurni Dalmatinac ne dođe nekoliko nedelja, a zalihe vina ispare, pa si oduđen na skuplju, flaširanu varijantu, ili na groznu varijantu zvanu točiona, ili na jednako groznu "feštu". Sve mora makar da izgleda savršeno, iako se tvoj mali svet raspada zajedno sa tvojim malim stanom iz vremena real-socijalizma. To su te male balkanske igre, mada mislim da su te igre iste svuda kada dođe do fenomena zvanog osamostaljenje.
Znači, kada se pritom desi shit da negde po gradu poseješ 100€, ili da neku nedelju ranije brutalno zafeštaš negde u Istri i na pitaj kurac šta sjebeš par stotina kuna, ne smeš da se bedačiš ako ti sutradan nestane štek za hleb i cigare. Stoički i sa osmehom nameštaš pozu gastarbajtera koji samo što nije uspeo u životu i peglaš dalje. Buraz očekuje plaže, koje su, istini za volju u Rijeci užasne zbog galopirajuće socijalističke industrijalizacije, pa u krntiju moraš konstantno da sipaš čorbu i teraš do Kostrene, Mošćeničke Drage ili gde god da je dobro kupanje. Srećom, to nije predaleko.
Drugo, buraz živi sa mamom i tatom, pa je navikao na takav tip komfora koji zahteva tri obroka dnevno. Mi koji živimo kao studenti, iako to i jesmo i nismo, doručkujemo kafu i cigarete, ručamo šta god, a večeramo ostatke ili hleba, putera i vegete ako smo naduvani kao svinje. Znači, broj odlazaka do trgovine se povećava, kune izleću iz novčanika.
Treće, red je pokazati sva kultna mesta koja su nama, meštanima, iz nekog razloga fora. Broj popijenih kafa se penje sa 1 na 5. Sreća u nesreći je što nemamo posla, ni pametnijeg ni obaveznijeg, pa ne izostajemo sa istog.
Poslednje, i najbolje, su izleti po Istri, obaveza koju svako ko ima goste u Rijeci rado prihvata. Iako to ujeda za novčanik, ima nečeg magičnog u vožnji po lokalnim putevima i jela po savršenim kafanama po malim, divnim mestima prepunim istorije. Dva izleta u 5 dana su možda i najbolji deo rođačke posete. Prvi put do Labina i Huma, drugi put do Tinjana i Rovinja. Ušuškanost minijaturnih gradića i mondeni turistički centri su kontradiktorni štihovi koji mi uvek prijaju. Ipak sam u duši putopisac i kapiram da bih bio do jaja u tome kada bi me neko otkrio.
Stavka koju sam namerno preskočio je noćni provod. Toga mi je i onako pun kurac već nekoliko poslednjih godina, otkako su mi izlasci postali robija usled noćnog rada za mix pultom. Žena i ja smo se spakirali i zbrisali na Lošinj za vikend, ostavljajući mog brata na milost i nemilost njenom bratu. Njih dvojica su ionako postali dobri drugari.

***

Btw, sada sam u Beogradu i još uvek furam istu gastarbajtersku priču. Nemam snage da se foliram više nego što treba, pa nikog od drugara nisam ni zvao. Kad budem imao snage, staviću novu dozu šminke i montiranog stava i srediću se za uvek istu ulogu. Valjda će ovih dana ili meseci u đir uleteti i neki posao, pa će maska postati realnija, a obaveza igranja uloge nešto ređa. Zapravo, o ovim stvarima i ne razmišljam kada sam doma, u Rijeci. Mora da me hvata neka beogradska depresija...

Slika 1:
Jučer, oko 17:30

Žena i ja smo se dogovorili da danas za ručak,ili večeru, spremim rižoto sa plodovima mora.

Plodovi mora su, naravno, smrznuti i uzgojeni u ko zna kakvim uslovima, jastog već paniran i

tako dalje. Žena me podseća da ručak napravim sa integralnom rižom. Istini za volju,

integralna riža mi zvuči jednako smisleno kao organski uzgoj ili "brondo with electrolites",

nivea sa česticama dijamanata ili muda-biseri. Znači, pojam mi nije jasan. Kod klasičnih

žitarica sam spreman da popušim da se tu radi o nekom celom zrnu žita, ali kod riže, jebeš ga,

zrno jedino može biti celo, odnosno integralno. No, integralna riža ima karakterističnu boju i

mnogo ju je teže očistiti i otrebiti od normalne, bele, "Uncle Ben's" varijante. Okozio sam se

dok sam očistio šolju riže, i usput sebi nadodao još nešto trajnih deformiteta kičme. Razlog

jasan: u toj i takvoj "integralnoj" riži poštuje se integritet zelen, tj. nedozrele, kao i

neispravne riže. Epilog: Duplo više otpadnih zrnaca nego kod iste količine pomenute riže

"Uncle Ben's", i višestruko duže vreme čišćenja.
Naravoučenije: Integralan može biti samo pogon, i to je permanentni pogon na 4 točka kod

sportskih automobila. Ostalo nema smisla. Nemojte me pogršno shvatiti, neke od

"integralnih"stvarčica su fora, naročito kad ih jemoguće konzumirati u kupljenom obliku, a kod

nekih drugihčak se isplati kuvati ih dvostruko duže nego u običnoj varijanti. Ali generalno,

nazvati nešto integralnim, bar kada je reč o hrani, deo je hype-a i dodaje samo auru lažnog

obrazovanja, inteligencije, glupih frizurica, kockastih cvikera i sapuna za pranje pičke. Ok,

ja znam karate, judo, jiu jitsu i još pun kurac opasnih japanskih reči. See what I mean?

Slika 2:
Vesti, Preksinoć oko 19:30

Međunarodni dan dojenja! Alal vam kurac, braćo! Međunarodni dan dojenja! Dojenje u prvih sat

vremena smanjuje za pola (ionako malu) stopu smrtnosti kod novorođenčadi! Koga boli kurac?

Samo nekoliko bolnica u Hrvatskoj su opremljene za takav zahvat, kao da je za to potreban

atomski časovnik, blagoslov kardinala ili oprema iz NASA-e, a ne jedna beba, jedna majka i

njene dve sise. Kažu još na vestima da je dojenje zdravo i da ga treba podsticati. Sad me već

pomalo i boli kurac, jer mi je već pun svih tih ludila. Naime, mladi roditelji su odurniji

nego ikad, paranoidni, dosadni, nedisciplinirani i pritom zaštićeni kao svete krave, U kafani

je potpuno normalno dojiti, znači pokazivati nabrekle sise, a u većinu kafana ne puštaju pse,

koji su pristojniji, manje kmeče i ne pokazuju sise. U nekima je čak zabranjeno cigaretu

zapaliti. Dodajmo na kafane i još mali milion drugih javnih mesta, od banke do plaže, gde mogu

doći deca, a ne mogu psi. Suština ovoga je rastući trend zaštite roditelja i dece od svake,

makar i elementarne, pristojnosti, pa su generacije kako godine odmiču sve bahatije i sve

odurnije. Zvuči otrcano, ali toga u moje vreme nije bilo. Moja dečija kolica nisu ulazila u

kafiće, a moji roditelji nisu bili svete krave, nego građani sa sitnim ograničenjem u vidu

sitne dece i hroničnog nedostatka vremena. Ali zato ja znam kako se ponašati, što nove

generacije kmekavaca nikad neće. Uostalom, planeta je prenaseljena, apelujem na sve žene da

abortiraju kad god moraju i da paze kad i koliko rađaju! Svako zainteresiran za projekat

antipopulacione politike na globalnom nivou može me kontaktirati radi daljih akcija.

Slika 3:
Pre neki dan

Skinemo sa torrenta novozelandski hororac "Black Sheep". Naslov i plot su nam se učinili

zanimljivim, sama ideja osvete ovaca ljudima zvuči kao dobar trash, naročito nama koji imamo

Ankicu, hrvatsku ovčarku, savršenu vizuelnu mešavinu ovce i vuka. Dakle, skinemo i pustimo

film očekujući trash, kad ono - propoved o zdravom životu, hippie sranjima, vegetarijanstvu i

protiv genetičkog inženjeringa. Naravno, već na pola nam je bilo dosadno, pa je film izleteo

vani iz playera, a kasnije i iz naših života. Dakle,čovek više ne može pogledati ni trash film

da ga ne zasipaju propagandom za zdravlje.

Suštine sve tri slike nije neka doktorsko-kapitalističko-alternativistička zavera, nego prosta

ljudska psihologija izmišljanja problema i tripovanja. Sa imaginarnim problemimaniko neće

voditi računa o stvarnim, a ima li čega osetljivijeg od zdravlja? Tako se pun kurac ljudi

propagandom uvlači u stvari koje ih se objektivno ne tiču, pa šta god to bilo, i ne bavi se

svojim sranjima. Čoveče, ako ti je dosadno, radi nešto, nađi si hobi, visi na my bimbo,

zajebavaj se, napijaj se, nađi posao, promeni posao, šta god! Nemoj se uvaljivati u tuđa posla

i brinuti o nečemu što je bespoentno ili štetno.
Ovlaš vezano za priču pun mi je kurac antikonzumentskih konzumenata koji će popušiti svaku

alternativnu priču. Isti je kurac da li ćeš finansirati Garnier ili Lush, i jedno i drugo su

korporacije, samo sa odvojenom ciljnom grupom. Jednima odgovara jedno, drugima drugo, bez neke

veće mudrosti skrivene iza ugla. E, da, pun mi je kurac i veganaca, aktivista i

antiglobalista. Svi mi pušimo spiku, a oni pride toga i nisu svesni.

Dakle, ja sam u Rijeci. Živim tu mesecima, i sviđa mi se. Iz milion i 700 hiljada razloga. Prvo, Rijeka nije Beograd.
Mislim, nije ni Beograd loš sam po sebi, ali ima neka svoja ograničenja. Recimo nikad ne znaš na čemu si, koliko si blizu građanskog rata ili uličnih nemira, ko je od tvojih naizgled normalnih suseda duboko u sebi potpuni kreten, fašista ili lopov spreman da te opljačka, ili da ti se usere u život iz čiste zabave. U Beogradu je sada, kako kažu, relativno ok, dokle - ne znam. Ne vraćam se.
U Rijeci uvek podeđuje SDP. Što je dobro. Ne bi bilo ni posve loše da uvek pobeđuje HDZ, ili da se ta dva menjaju. Verovatno zato što su i jedni i drugi suviše mlaki i bez izraženog misionarskog nagona koji vodi samouništenju. U Beogradu to nije tako, svako normalno biće se plaši nekakvih mitskih radikala, koljača i lopova, koji daju krupna obećanja, bude nacionalistička osećanja, i za sobom kad god su u prilici ostavljaju pustoš. Zanimljivo, oni su uvek blizu magičnih 50 %, sami ili sa onima koji ih podržavaju, ali nikad preko, spremni za sada samo da plaše pošten svet. Kada dođu biće sranja, ali čini mi se da nikada neće doći. Ipak, svejedno sam pobegao, muka mi je od straha, živci su mi na rezervi, a pogled ka moru me smiruje.
Živim sa ženom i psom u malom stanu u finom delu grada, vozim se u starom autu, nekoliko sedmica nemamo plin ni ljudski TV. Sve u svemu daleko smo od luksuza, ali se i ne žalimo. Nemamo posla i živimo od pomoći roditelja, ali i to će se jednom promeniti. Meni je lepo, ona se ponekad oseća beskorisnom. Kažem joj da mora biti tolerantnija prema svom gradu, jer ne zna koliko groznih mesta ima, i kako bi se provela da je, na primer, u Beogradu.
U biti, sve je ok kad se da preživeti. Sve dođe na svoje, i za sve treba nešto vremena. Odoh da kupujem na aukcijama.hr, pa se čujemo još.