petak, 28.04.2006.
Titovi nogometaši
Imala je nepunih 14 godina, dugu plavu kosu i neprilagođenog oca zadojenog nogometom. Iako su živjeli u Zagrebu, navijalo se za Hajduka. Otac je naravno bio Dalmatinac a krv nije voda.
U kući se pričalo malo purgerski, malo dalmatinski.
Sina nije previše šljivio, mali je bio premiran, ali se znao inatiti kao nitko, nije ga zanimao sport, a najmanje nogomet. I previše je ličio na majku, koja je bila drugi svijet.
Ali otac je ionako više volio žene.
Mala je bila cukar, a što je bilo najvažnije s lakoćom ju je zarazio nogometom. Sva sreća pa je u prvoj postavi bilo par zgodnih momaka. Naročito su joj se svidila dva brata blizanca i onaj visoki s dugom crnom kosom.
Njega je najviše veselilo kada bi se mala sva omotala s Hajdukovim amblemima, od glave do pete, a znala je o nogometu skoro više od njega. Konačno je imao s nekim o nečemu razgovarati u svojoj nezanimljivoj obitelji.
Mala je usto bila za svoje godina prava cura i djelovala je dosta starije, a on je kao samodopadan muškarac srednjih godina uživao kad bi skupa krenuli đir po Splitu, točno je vidio da mu prolaznici zavide na društvu.
Nagovoriti je da idu zajedno na neku tekmu, bilo je prilično lako. Mediteranske igre su upravo završile i odvesti malu na velebni Poljudski stadion bio je doživljaj.
Prvomajski praznici bili su upravo stvoreni za te višednevne posjete na more. Uz malo sreće s vremenom, mogli su obaviti sve: obići stadion, odgledati neku uglavnom važnu tekmu i kasnije do besvijesti raspravljati o njoj, okupati se, osunčati i obići bezbrojnu rodbinu, a da sve završi zadovoljavajuće za njega - zakuhati pokoju pizdariju među braćom i sestrama i onda zbrisati natrag za Zagreb i dalje u svijet na teren.
Te 1980. godine naročito je dobro padao 1. maj. Poklopila se velika tekma, derbi, između Hajduka i Crvene Zvezde (nekad su bili braća Srbi, ali sad ih mrzi, ima knjižicu HSP-a) i tako su njih dvoje krenuli Marjan expressom u Split.
Bila je topla majska večer. Poljud je bio krcat ljudima. Kasnije su rekli da je bilo 50.000 gledatelja.
Utakmica je bila žestoka, napetost derbija se mogla omirisati u zraku, a uzbuđenje navijanja je doseglo vrhunac.
Mangupi su izazivali miliciju koja je samo čekala da nekog izmlati. No partijske batine nitko nije htio.
Kada se sve zbroji, bila je to velika nogometna večer.
Kad je pao prvi gol za Hajduk, stadion je provrio, nastala je ludnica. Novi reflektori su se upalili, stadion je zasjao kao baklja i čekalo se da spiker objavi strijelca.
Čekalo se, čekalo, a sa razglasa se nije oglasilo ništa nekoliko minuta. Zatim su se reflektori se ugasili, a onda je spiker mrtvačkim glasom objavio:
„Umro je drug Tito".
Otac je dugo godina kasnije jednom ispričao kako mu je srce skoro stalo od šoka. I kako je zatim zaplakao kao mala beba, zajedno s 99% prisutnih gledatelja na stadionu. I kako je teško tih dana podnio Titovu smrt.
Umro je naš Tito, naš vođa.
A nije čak ni bio u Partiji.
Mala je nakon nekoliko tjedana u školi napisala cmizdravu ali netipičnu i nepropisnu pričicu o tome kako je umro drug Tito i kako je jedan od braće blizanaca nogometaša kleknuo na teren i plakao. (Ta je slika kasnije obišla svijet, prepričavalo se kasnije.)
Priča je prošla u državno školsko natjecanje, ali nije dobila nagradu jer se u njoj Tito nije veličao.
Mnogo godina kasnije mala je postala velika i jednom je nekome ispričala kako je te večeri bila šokirana ne zato što je drug Tito umro, nego zato što je većina od tih 50.000 žestokih galamđija napustilo stadion u tišini takvoj da se mogao čuti let muhe, i kako nitko ništa nije progovorio barem pola sata.
I kako je gledala sve te ljude oko sebe i mislila si:
„What the fuck?" (tada se furala na engleski).
Ali se bogami nije usudila izreći.
© travanj, 2006
4. svibnja 1980.
Vijest s Iskon portala.
