...Memento...
Jeli normalno da ponekad osjećam kao da si još ovdje?
Osjećam tvoj miris, onaj koji samo ti imaš... i koji samo meni pripada.
Zar ne?
Kao da ćeš biti iza mene kad se okrenem, da ti mogu opet potrčati u zagrljaj....
Usne još imaju okus tvojih poljubaca...
Nisam patetična... znaš da si mi rekao isto...
Jeli normalno da mi ovoliko fališ? Ne tvoji poljupci, dodiri, zagrljaj....
Ne, ne to... Fali mi tvoj osmijeh, tvoji pokreti dok nešto radiš, način na koji govoriš....
Fališ mi kao osoba.
Znam da ćemo se vratiti jedno drugom (kao da se imamo što vraćati, već si pripadamo), uskoro.
Ne, neće biti uskoro, koliko god ja se tješila.
Ali zavoljela sam te zbog tebe samog, ne zbog tvog izgleda, ne zbog tvog stila. Zavoljela sam te jer si ti.
I na neki način, drago mi je što ćeš me idući put vidjeti tek kad snijeg prekrije drveće u našem parku...
....Memento....
(lat.sjeti se)
(još meni jedan jako dragi fantasy slikar, Luis Royo)
ostavi trag… (5) | printaj. | x | ^
